АВАЛА
Авала је планина која се налази 17 км југоисточно од Београда, на путу Београд -
Крагујевац. Надморска висина Авале износи 511 метара, којих 11 метара је
одређује као планину и чине је најнижом планином централне Србије, које се
спуштају према Београду. Авала је добро пошумљена самониклим дрвећем, а једним
делом је под засађеном боровом шумом. Име "авала" је оријенталног порекла и
потиче од речи "хавала", што значи "видиковац", односно место или објекат који
има пред собом добар видик и доминира околином. Сматра се да је још у римско
доба на врху Авале постојало војничко утврђење. У средњем веку на врху Авале је
био српски град Жрнов, који су 1442. године изградили Турци, како би могли
пратити кретање Мађара око Београда, у то време предвођених неустрашивим Јанком
Хуњадијем - Сибињаним Јанком. Са врха овог утврђног града се пружао широк поглед
на целу област до Дунава, што је веома користило Турцима у дуготрајном планирању
опсаде Београда, који су коначно освојили 1521. године. Рушевине града Жрнова су
нажалост уклоњене 1934. године и ту је подигнут Споменик Незнаном јунаку,
познатог вајара Ивана Мештровића. Минерал авалит добио је име по Авали на којој
је пронађен. После Првог светског рата, локално становништво пронашло је на
Авали већи број гробова српских војника погинулих у Првом светском рату, међу
њима и гроб једног незнаног српског војника. Народ околних села је том војнику
1922. подигао скромни споменик. Касније је Државни одбор за подизање споменика
Незнаном јунаку одлучио да му се на врху Авале подигне репрезентативнији
споменик. Пројект за споменик израдио је вајар Иван Мештровић, у облику
маузолеја са огромним каријатидама на улазу, које представљају жене у народним
ношњама из свих крајева Југославије. Споменик је грађен од јабланичког гранита,
у периоду од 1934. до 1938. године. За потребе грађења овог споменика 1934.
године динамитом су разрушени остаци средњевековног града Жрнова, што и данас
наилази на оштру осуду међу историчарима. Србија се разликује од свих земаља
учесница Првог светског рата по томе што све друге земље имају споменике
Незнаном војнику, а само Србија Незнаном јунаку. У непосредној близини врха
Авале је и Споменик тридесеттројици совјетских ратних ветерана, који су ту
погинули у авионској несрећи 19. октобра 1964. године, при доласку на прославу
двадесетогодишњице ослобођења Беoграда. Међу погинулима је био и Маршал
Бирјузов.
Крагујевац. Надморска висина Авале износи 511 метара, којих 11 метара је
одређује као планину и чине је најнижом планином централне Србије, које се
спуштају према Београду. Авала је добро пошумљена самониклим дрвећем, а једним
делом је под засађеном боровом шумом. Име "авала" је оријенталног порекла и
потиче од речи "хавала", што значи "видиковац", односно место или објекат који
има пред собом добар видик и доминира околином. Сматра се да је још у римско
доба на врху Авале постојало војничко утврђење. У средњем веку на врху Авале је
био српски град Жрнов, који су 1442. године изградили Турци, како би могли
пратити кретање Мађара око Београда, у то време предвођених неустрашивим Јанком
Хуњадијем - Сибињаним Јанком. Са врха овог утврђног града се пружао широк поглед
на целу област до Дунава, што је веома користило Турцима у дуготрајном планирању
опсаде Београда, који су коначно освојили 1521. године. Рушевине града Жрнова су
нажалост уклоњене 1934. године и ту је подигнут Споменик Незнаном јунаку,
познатог вајара Ивана Мештровића. Минерал авалит добио је име по Авали на којој
је пронађен. После Првог светског рата, локално становништво пронашло је на
Авали већи број гробова српских војника погинулих у Првом светском рату, међу
њима и гроб једног незнаног српског војника. Народ околних села је том војнику
1922. подигао скромни споменик. Касније је Државни одбор за подизање споменика
Незнаном јунаку одлучио да му се на врху Авале подигне репрезентативнији
споменик. Пројект за споменик израдио је вајар Иван Мештровић, у облику
маузолеја са огромним каријатидама на улазу, које представљају жене у народним
ношњама из свих крајева Југославије. Споменик је грађен од јабланичког гранита,
у периоду од 1934. до 1938. године. За потребе грађења овог споменика 1934.
године динамитом су разрушени остаци средњевековног града Жрнова, што и данас
наилази на оштру осуду међу историчарима. Србија се разликује од свих земаља
учесница Првог светског рата по томе што све друге земље имају споменике
Незнаном војнику, а само Србија Незнаном јунаку. У непосредној близини врха
Авале је и Споменик тридесеттројици совјетских ратних ветерана, који су ту
погинули у авионској несрећи 19. октобра 1964. године, при доласку на прославу
двадесетогодишњице ослобођења Беoграда. Међу погинулима је био и Маршал
Бирјузов.
Бељаница
Планина Бељаница, својим преко 1000 метара високим гребеном раздваја Хомоље
од Ресаве. Највиши врх планине Бељанице је Бељаница, висине 1339 метара. Крашки
састав Бељанице је узроковао присуство многобројних вртача, јама, увала и
пећина. Централна висораван Бељанице је углавном гола, а падине су покривене
буковим и храстовим шумама, које су повремено и прашумског типа. У сенкама
великих стабала Бељанице има доста печурака, нарочито вргања. Могуће је да је
Бељаница добила име због голих белих стена, које изнад густих тамних шума бљеште
на сунцу. Бељаница има доста извора, али углавном на низим деловима планине.
Бројне су пастирске колибе, али сталних насеља нема. Највеће знаменитости
бељаничког краја свакако су манастир Манасија и Ресавска пећина. Кренувши од
Деспотовца на западу до Злота на истоку и од Жагубице на северу до Цестобродице
на југу, подручје Кучаја, Бељанице и Малиника захвата око 2500 квадратних
километара потпуно ненасељене територије, што је највећи континуирани комад
дивљине у Србији. Лети похођен углавном од стране дрвосеча и ловаца, са првим
снегом људи напуштају овај предео сурове климе и препуштају га његовим исконским
становницима - вуковима, медведима, дивљим свињама и дивокозама, да до пролећа
једини праве пртину кроз сметове. Огромност овог простора је готово несагледива,
потпуно апстрактна за градског човека. Пешице су вам потребна три дуга, лепа
летња дана да бисте прегазили Бељаницу с једног краја на други, осећајући се на
моменте као да сте хиљадама километара удаљени од цивилизације. Разноврсност
природе Бељанице потпуно разоружава и оставља без даха сваког посетиоца,
представљајући право откровење. На овом простору смењују се кречњачки масиви са
изразитим крашким одликама (вртаче, јаме, пећине) и фино извајани, дуги гребени
од водоодрживих стена, стварајући изузетну геоморфолошку и биолошку динамику. Ту
се налази и можда најчувенији кањон у Србији, Лазарев кањон, као и бројни други
кањони (Ресаве, Клочанице, Радованске реке, Суви До, Тисница...), затим неколико
крашких платоа (од којих Стобори представљају најљући крш у Србији, препун
скрапара и вртача), али је ту и највеће шумско пространство, где се динамично
смењују листопадне и четинарске шуме. Крупајско врело, величанственао водено
дело природе и једно од најзанимљивијих крашких врела у Србији, извире на
западној страни Бељанице, на надморској висини од 220 метара.
Додатну атрактивност овом простору даје чињеница да је он из смера Београда
веома лако приступачан, јер је тек двадесетак километара удаљен од аутопута
Београд - Ниш, а укупно око 150 км од Београда, што значи да врло лако можете
доћи на Кучај, чак и на једнодневне туре, уколико не можете да одвојите више
времена. Гребен Самањца и велицанствена купола Ртња чине логичну целину са
простором Бељанице, додатно појачавајући контрасте и нудећи једнако живописне и
пешачке успоне.
од Ресаве. Највиши врх планине Бељанице је Бељаница, висине 1339 метара. Крашки
састав Бељанице је узроковао присуство многобројних вртача, јама, увала и
пећина. Централна висораван Бељанице је углавном гола, а падине су покривене
буковим и храстовим шумама, које су повремено и прашумског типа. У сенкама
великих стабала Бељанице има доста печурака, нарочито вргања. Могуће је да је
Бељаница добила име због голих белих стена, које изнад густих тамних шума бљеште
на сунцу. Бељаница има доста извора, али углавном на низим деловима планине.
Бројне су пастирске колибе, али сталних насеља нема. Највеће знаменитости
бељаничког краја свакако су манастир Манасија и Ресавска пећина. Кренувши од
Деспотовца на западу до Злота на истоку и од Жагубице на северу до Цестобродице
на југу, подручје Кучаја, Бељанице и Малиника захвата око 2500 квадратних
километара потпуно ненасељене територије, што је највећи континуирани комад
дивљине у Србији. Лети похођен углавном од стране дрвосеча и ловаца, са првим
снегом људи напуштају овај предео сурове климе и препуштају га његовим исконским
становницима - вуковима, медведима, дивљим свињама и дивокозама, да до пролећа
једини праве пртину кроз сметове. Огромност овог простора је готово несагледива,
потпуно апстрактна за градског човека. Пешице су вам потребна три дуга, лепа
летња дана да бисте прегазили Бељаницу с једног краја на други, осећајући се на
моменте као да сте хиљадама километара удаљени од цивилизације. Разноврсност
природе Бељанице потпуно разоружава и оставља без даха сваког посетиоца,
представљајући право откровење. На овом простору смењују се кречњачки масиви са
изразитим крашким одликама (вртаче, јаме, пећине) и фино извајани, дуги гребени
од водоодрживих стена, стварајући изузетну геоморфолошку и биолошку динамику. Ту
се налази и можда најчувенији кањон у Србији, Лазарев кањон, као и бројни други
кањони (Ресаве, Клочанице, Радованске реке, Суви До, Тисница...), затим неколико
крашких платоа (од којих Стобори представљају најљући крш у Србији, препун
скрапара и вртача), али је ту и највеће шумско пространство, где се динамично
смењују листопадне и четинарске шуме. Крупајско врело, величанственао водено
дело природе и једно од најзанимљивијих крашких врела у Србији, извире на
западној страни Бељанице, на надморској висини од 220 метара.
Додатну атрактивност овом простору даје чињеница да је он из смера Београда
веома лако приступачан, јер је тек двадесетак километара удаљен од аутопута
Београд - Ниш, а укупно око 150 км од Београда, што значи да врло лако можете
доћи на Кучај, чак и на једнодневне туре, уколико не можете да одвојите више
времена. Гребен Самањца и велицанствена купола Ртња чине логичну целину са
простором Бељанице, додатно појачавајући контрасте и нудећи једнако живописне и
пешачке успоне.
Бобија
Бобија је планина ваљевског краја, западно од Београда. Бобија је планина
сликовитих пејзажа и неколико врхова приближне висине, од којих је највиши
Торничка Бобија, висине 1.272 метра. Планина Бобија је богата хладним изворима,
речицама, неприступачним кањонима и каскадама на величанственим надморским
висинама, међу којима је најпознатији извор "Добра вода".
Пејзаже Бобије красе мајушна села окружена пашњацима и ливадама. У близини се
налазе дивљи и тешко приступачни кањони река Трибуче, Трешњице, Љубовиђе и
Сушице, који због "опасних зона" плене многе авантуристе и љубитеље природе.
сликовитих пејзажа и неколико врхова приближне висине, од којих је највиши
Торничка Бобија, висине 1.272 метра. Планина Бобија је богата хладним изворима,
речицама, неприступачним кањонима и каскадама на величанственим надморским
висинама, међу којима је најпознатији извор "Добра вода".
Пејзаже Бобије красе мајушна села окружена пашњацима и ливадама. У близини се
налазе дивљи и тешко приступачни кањони река Трибуче, Трешњице, Љубовиђе и
Сушице, који због "опасних зона" плене многе авантуристе и љубитеље природе.
Чемерно
Чемерно је планина у југозападној Србији, на левој страни реке Ибар, северно
од манастира Студенице. Чемерно је планина средње висине, са највишим врхом
Смрдљуш (1579 метара). Издужена је у правцу северо-запад – југо-исток око 21 км
дужине. Стране планине Чемерно су рашчлањене притокама Ибра и Студенице. Са југа
је планина Чемерно ограничена долином реке Студенице, а са севера долинама
Дубочице и Борошнице и знатно је рашчлањена долинама њихових притока. Један од
најлепших делова Чемерна је изворишна лепеза североисточно од Гусарице, у
пределу села Бресник.
Теме планине Чемерно је знатно сужено. На њему, под врховима налазе се многи
извори, од којих су најзначајнији: Кадина вода, испод врха Гвоздац и Змајевац,
између Смрдључа и Рудо брда. Најприступачнији и најпознатији извор на планини
Чемерно налази се на 700 метара надморске висине у месту Одмење - чувена Савина
вода, сталне темепратуре од 21 о Целзијуса, надалеко позната по својој
лековитости. Највећи део планинског темена Чемерна је под густом шумом, али на
појединим деловима гребена има мањих или већих травнатих пропланака, са
сточарским колибама. Западним деловима планинског темена Чемерна води слабији
колски пут, који се затим теменима косе спушта на северу ка селима Толишници, у
горњем делу слива Борошнице, у рејон села Савово (Засеок Поноре), и ка Магличу,
у долини Ибра. Много је више сточарских колиба на јужној страни Чемерна и оне се
дижу високо уз планинске стране изнад кућа села Савово и Ђаково. Ова готово
непозната планина изузетне лепоте је занимљива љубитељима очуване природе и
авантуре.
од манастира Студенице. Чемерно је планина средње висине, са највишим врхом
Смрдљуш (1579 метара). Издужена је у правцу северо-запад – југо-исток око 21 км
дужине. Стране планине Чемерно су рашчлањене притокама Ибра и Студенице. Са југа
је планина Чемерно ограничена долином реке Студенице, а са севера долинама
Дубочице и Борошнице и знатно је рашчлањена долинама њихових притока. Један од
најлепших делова Чемерна је изворишна лепеза североисточно од Гусарице, у
пределу села Бресник.
Теме планине Чемерно је знатно сужено. На њему, под врховима налазе се многи
извори, од којих су најзначајнији: Кадина вода, испод врха Гвоздац и Змајевац,
између Смрдључа и Рудо брда. Најприступачнији и најпознатији извор на планини
Чемерно налази се на 700 метара надморске висине у месту Одмење - чувена Савина
вода, сталне темепратуре од 21 о Целзијуса, надалеко позната по својој
лековитости. Највећи део планинског темена Чемерна је под густом шумом, али на
појединим деловима гребена има мањих или већих травнатих пропланака, са
сточарским колибама. Западним деловима планинског темена Чемерна води слабији
колски пут, који се затим теменима косе спушта на северу ка селима Толишници, у
горњем делу слива Борошнице, у рејон села Савово (Засеок Поноре), и ка Магличу,
у долини Ибра. Много је више сточарских колиба на јужној страни Чемерна и оне се
дижу високо уз планинске стране изнад кућа села Савово и Ђаково. Ова готово
непозната планина изузетне лепоте је занимљива љубитељима очуване природе и
авантуре.
Дели Јован
Дели Јован је планина у југоисточној Србији која се пружа у праву север-југ.
Иако је венац планине Дели Јован узан, њени врхови су заобљени и дају утисак
уплетених венаца. Планина Дели Јован припада источној зони млађих планина
Карпато-балканског планинског система који је настао у алпског орогенези.
Границе планинској појаса Дели Јована се пружају од Плавне на северу то Тилве на
југу. Према истоку граница Дели Јована иде дуж линије Сикола-Поповица-Плавна, а
на западу од Великог Голог Крша /1037 метара/ до Црног Врха /1136 метара, што је
највиши врх планине Дели Јован/.
Подручје планине Дели Јован има транзитивну суб-континенталну климу.
Најважније врсте еколошког подручја Дели Јована чини зрело широколисто шумско
земљиште. Дели Јован је планина скоро у потпуности обрасла столетном буковом и
храстовом шумом, уз нешто мало четинара на крајњем северу и југу. У питању је
огромна површина под шумом, кроз коју са добрим компасом можете тумарати у
недоглед, а која вас старошћу својих стабала подсећа на неке древне шуме из
бајке или романа епске фантастике. На два највиша врха Дели Јована налазе се ТВ
и телекомуникациони репетитори, а у југоисточном делу планине је и ограђено
ловиште богато разноврсном дивљачи. 67 врста лептира је пронађено на планини
Дели Јован, иако је потенцијал разноврсности лептира веома висок. На подручју
планине Дели Јован нема значајних пољопривредних активности, нити интензивног
ђубрења земљишта, што омогућава изванредне услове за активности љубитеља очуване
природе и даје мед посебног укуса и врхунског квалитета, какав нисмо никада
пробали и који изузетно волимо.
Иако је венац планине Дели Јован узан, њени врхови су заобљени и дају утисак
уплетених венаца. Планина Дели Јован припада источној зони млађих планина
Карпато-балканског планинског система који је настао у алпског орогенези.
Границе планинској појаса Дели Јована се пружају од Плавне на северу то Тилве на
југу. Према истоку граница Дели Јована иде дуж линије Сикола-Поповица-Плавна, а
на западу од Великог Голог Крша /1037 метара/ до Црног Врха /1136 метара, што је
највиши врх планине Дели Јован/.
Подручје планине Дели Јован има транзитивну суб-континенталну климу.
Најважније врсте еколошког подручја Дели Јована чини зрело широколисто шумско
земљиште. Дели Јован је планина скоро у потпуности обрасла столетном буковом и
храстовом шумом, уз нешто мало четинара на крајњем северу и југу. У питању је
огромна површина под шумом, кроз коју са добрим компасом можете тумарати у
недоглед, а која вас старошћу својих стабала подсећа на неке древне шуме из
бајке или романа епске фантастике. На два највиша врха Дели Јована налазе се ТВ
и телекомуникациони репетитори, а у југоисточном делу планине је и ограђено
ловиште богато разноврсном дивљачи. 67 врста лептира је пронађено на планини
Дели Јован, иако је потенцијал разноврсности лептира веома висок. На подручју
планине Дели Јован нема значајних пољопривредних активности, нити интензивног
ђубрења земљишта, што омогућава изванредне услове за активности љубитеља очуване
природе и даје мед посебног укуса и врхунског квалитета, какав нисмо никада
пробали и који изузетно волимо.
Гоч
Планина Гоч се налази у склопу севернокопаоничких планина, 200 км од
Београда и јужно од Врњачке Бање. Највиши врх Гоча је Крња јела, на надморској
висини од 1127 метара. Густа и мирисна четинарска шума, безбројни бистри потоци
и реке са очуваним воденицама, мало језеро и непрегледни пропланци и цветне
ливаде чине амбијент планине Гоч правим природним резерватом. Планина Гоч
обилује лековитим биљем, пецуркама и шумским /дивљим/ јагодама. Митрово Поље је
изузетан природни локалитет у северозападном делу општине Александровац кога
одликују изузетно пријатни климатски услови и велика осунчаност током читаве
године. Митрово Поље се простире на јужној падини планине Гоча, односно његових
огранака Љуктена /1219м./ и Врхова /996м/ и Жељина /1785 м/, који затвара долину
Расине са западне стране. Са јужне стране локалитет Митровог Поља затварају
такође високи огранци Жељина - Проваљено гувно /1216м/, Врања стена /1097м/, и
Враголија. Са источне стране локалитет Митрово Поље излази на доста узану
долину реке Расине па тече према југоистоку у село Плеш, док се североисточно
уздиже велики масив Лисца /1065м/.Просечна надморска висина локалитета Митрово
Поље је од 650 м у долини Расине до 730 м у падине Љуктена.
Осим могућности за скијање и остале зимске спортове, Планина Гоч пружа услове
и за планинарање и пешачење, припреме спортиста, рекреативце, за лов и риболов.
На Гочу постоје стазе за почетнике, 2 ски лифта, као и две стазе дужине 1.150 и
1.400 метара, са висинском разликом од око 350 метара. Гоч је познат и по
културно-историјским споменицима, од којих је најинтересантнији "римско гробље",
односно место где су сахрањивани Саси, немацки рудари који су овде вадили и
топили руду гвожђа и олова у време Немањића. У овом прекрасном крају се налазе
средњовековни манастири Дренца, Руденица и Мелентија, саградени у моравском
стилу, као и узбудљив утврдени град Козник, који доминира са висине од 922
метара. Захваљујуци својој висевековној историјској традицији узгоја винове
лозе, у близини се налазе цувени вински подруми и винарије Жупе, које производе
врхунска вина
Београда и јужно од Врњачке Бање. Највиши врх Гоча је Крња јела, на надморској
висини од 1127 метара. Густа и мирисна четинарска шума, безбројни бистри потоци
и реке са очуваним воденицама, мало језеро и непрегледни пропланци и цветне
ливаде чине амбијент планине Гоч правим природним резерватом. Планина Гоч
обилује лековитим биљем, пецуркама и шумским /дивљим/ јагодама. Митрово Поље је
изузетан природни локалитет у северозападном делу општине Александровац кога
одликују изузетно пријатни климатски услови и велика осунчаност током читаве
године. Митрово Поље се простире на јужној падини планине Гоча, односно његових
огранака Љуктена /1219м./ и Врхова /996м/ и Жељина /1785 м/, који затвара долину
Расине са западне стране. Са јужне стране локалитет Митровог Поља затварају
такође високи огранци Жељина - Проваљено гувно /1216м/, Врања стена /1097м/, и
Враголија. Са источне стране локалитет Митрово Поље излази на доста узану
долину реке Расине па тече према југоистоку у село Плеш, док се североисточно
уздиже велики масив Лисца /1065м/.Просечна надморска висина локалитета Митрово
Поље је од 650 м у долини Расине до 730 м у падине Љуктена.
Осим могућности за скијање и остале зимске спортове, Планина Гоч пружа услове
и за планинарање и пешачење, припреме спортиста, рекреативце, за лов и риболов.
На Гочу постоје стазе за почетнике, 2 ски лифта, као и две стазе дужине 1.150 и
1.400 метара, са висинском разликом од око 350 метара. Гоч је познат и по
културно-историјским споменицима, од којих је најинтересантнији "римско гробље",
односно место где су сахрањивани Саси, немацки рудари који су овде вадили и
топили руду гвожђа и олова у време Немањића. У овом прекрасном крају се налазе
средњовековни манастири Дренца, Руденица и Мелентија, саградени у моравском
стилу, као и узбудљив утврдени град Козник, који доминира са висине од 922
метара. Захваљујуци својој висевековној историјској традицији узгоја винове
лозе, у близини се налазе цувени вински подруми и винарије Жупе, које производе
врхунска вина
ГОЛИЈА
Голија је величанствена планина југозападне Србије, дугачка тридесет
километара, облика слова "С". Голија се налази између река Ибра и Моравице и
планина Радочела и Пештера, те чини значајан део Старовлашке висије, на подручју
општина Краљево, Рашка, Нови Пазар, Сјеница и Ивањица. Голија је озбиљна, дивља
планина, која има највише снежних падавина у Србији, али и изузетно пријатна и
топла лета. По пространству четинарских шума и величини, са планином Голијом се
може мерити само суседни Копаоник, који чини завршни део ове регије, али Голија
заузима два пута веце пространство од Копаоника. По тајанственој величанственој
лепоти, очуваном природном богатству и бројним културно-историјским
знаменитостима, многи Голију вреднују као најлепшу планину Србије. Највиша тачка
Голије је 1834 метара висок врх - Јанков камен, са кога доминира незабораван
поглед на читав регион - до Проклетија, Комова, Копаоника, Златара.... Дуж
главног гребена Голије се уздижу бројни прекрасни планински врхови - Бојово брдо
(1748 м), Пашина чесма ( 1725 м), Радуловац ( 1725 м), Одвраћеница (1674 м),
Тичар (1492 м), Црни Врх (1795 м), Чардак (1688 м), Кулина (1642), Јадовита
(1560 м).... Планина Голија је проглашена Парком Природе И категорије и
Резерватом биосфере "Голија-Студеница" 17.09.2001. и под заштитом је УНЕСЦО-а,
као посебно очувани Парк природе који обухвата 75.183 ха.
Голија је око 300 км је удаљена од Београда, 40 км југозападно од Ивањице и
32 км северно од Новог Пазара. Голија је добила има по својој величини /голема
планина/. Посебан доживљај представља посета Дајичком или Тичар језеру или
Кошаниновом Језеру, која се налазе у области нетакнуте природе. Голија је богата
водама и има преко 100 извора. Голија је богата шумским плодовима, а
регистровано је око 100 врста лековитог биља. За ове пределе Голије су везане
бројне легенде....
Планина Голија, омиљена и посебно поштована дестинација у програмима
ПАНАЦОМП-а, је идеално одредиште пасионираних планинара, авантуриста и љубитеља
природе. На планини Голији има дивљих животиња које слободно живе у дубоким
шумама... Сваке године се на Голији одржава традиционална манифестација "Хајка
на вука", која окупља велики број ловаца из Србије и света. Падине Голије су
изузетно погодне за скијање, јер зиме обилују снегом. Снег се током оштрих зима
задржава на Голији пет месеци, а његова уобичајена висина износи 105 цм. Током
читаве године, истраживање величанствене природе и густих шума Голије, богатих
свежим и питким водама и шетње мирисним пропланцима и ливадама, значајно
побољшавају здравље сваког посетиоца... Бројна сеоска домаћинства, аутентични
пансиони и рустични приватни смештај, као и хотели највише категорије у Ивањици,
који пружају врхунски квалитет туристичке услуге и могућност организовања
фантастичних мотивационих путовања-теам буилдинг програма и конгреса и скупова,
чине Голију привлачном туристичком дестинацијом у Србији током читаве године.
Наш најбољи доживљај је целодневна шетња кроз густе, скоро непроходне шуме
Голије, уз брање шумских јагода и боровница и незаборавне сусрете са дивљим
коњима који слободно уживају на мирисним пашњацима...
километара, облика слова "С". Голија се налази између река Ибра и Моравице и
планина Радочела и Пештера, те чини значајан део Старовлашке висије, на подручју
општина Краљево, Рашка, Нови Пазар, Сјеница и Ивањица. Голија је озбиљна, дивља
планина, која има највише снежних падавина у Србији, али и изузетно пријатна и
топла лета. По пространству четинарских шума и величини, са планином Голијом се
може мерити само суседни Копаоник, који чини завршни део ове регије, али Голија
заузима два пута веце пространство од Копаоника. По тајанственој величанственој
лепоти, очуваном природном богатству и бројним културно-историјским
знаменитостима, многи Голију вреднују као најлепшу планину Србије. Највиша тачка
Голије је 1834 метара висок врх - Јанков камен, са кога доминира незабораван
поглед на читав регион - до Проклетија, Комова, Копаоника, Златара.... Дуж
главног гребена Голије се уздижу бројни прекрасни планински врхови - Бојово брдо
(1748 м), Пашина чесма ( 1725 м), Радуловац ( 1725 м), Одвраћеница (1674 м),
Тичар (1492 м), Црни Врх (1795 м), Чардак (1688 м), Кулина (1642), Јадовита
(1560 м).... Планина Голија је проглашена Парком Природе И категорије и
Резерватом биосфере "Голија-Студеница" 17.09.2001. и под заштитом је УНЕСЦО-а,
као посебно очувани Парк природе који обухвата 75.183 ха.
Голија је око 300 км је удаљена од Београда, 40 км југозападно од Ивањице и
32 км северно од Новог Пазара. Голија је добила има по својој величини /голема
планина/. Посебан доживљај представља посета Дајичком или Тичар језеру или
Кошаниновом Језеру, која се налазе у области нетакнуте природе. Голија је богата
водама и има преко 100 извора. Голија је богата шумским плодовима, а
регистровано је око 100 врста лековитог биља. За ове пределе Голије су везане
бројне легенде....
Планина Голија, омиљена и посебно поштована дестинација у програмима
ПАНАЦОМП-а, је идеално одредиште пасионираних планинара, авантуриста и љубитеља
природе. На планини Голији има дивљих животиња које слободно живе у дубоким
шумама... Сваке године се на Голији одржава традиционална манифестација "Хајка
на вука", која окупља велики број ловаца из Србије и света. Падине Голије су
изузетно погодне за скијање, јер зиме обилују снегом. Снег се током оштрих зима
задржава на Голији пет месеци, а његова уобичајена висина износи 105 цм. Током
читаве године, истраживање величанствене природе и густих шума Голије, богатих
свежим и питким водама и шетње мирисним пропланцима и ливадама, значајно
побољшавају здравље сваког посетиоца... Бројна сеоска домаћинства, аутентични
пансиони и рустични приватни смештај, као и хотели највише категорије у Ивањици,
који пружају врхунски квалитет туристичке услуге и могућност организовања
фантастичних мотивационих путовања-теам буилдинг програма и конгреса и скупова,
чине Голију привлачном туристичком дестинацијом у Србији током читаве године.
Наш најбољи доживљај је целодневна шетња кроз густе, скоро непроходне шуме
Голије, уз брање шумских јагода и боровница и незаборавне сусрете са дивљим
коњима који слободно уживају на мирисним пашњацима...
Грмија
Планина Грмија се налази 6 км источно од Приштине, на надморској висини од
700 до 1100 метара и представља сликовит Парк Природе на површини од 1.168
хектара. Грмија је омиљено излетиште и рекреациони центар становника Приштине.
Са највишег врха Грмије - Богутовачки Брег - 1.100 метара пружа се поглед на
читаву косовску равницу и планине шарског масива. Грмија припада планинама Новог
Брда и граничи се са Грачаничким језером на југу, Приштевском реком на северу и
Бусињском реком на истоку, те градом Приштином на западу.
Истраживања Косовског базена и околине током дужег времена су потврдила
присуство 127 биљних врста - дивљих и гајених. Овај део Косова и Метохија
одликују велике површине зеленила, међу којима је највећи Грмијски парк. Током
лета, базен у облику језера у Парку природе Грмија је место сусрета породица и
младих, док се током читаве године овде игра фудбал или одмара, а рашчишћено
минско подручје је погодно за шетњу паса кроз шуму или разне игре. Парк природе
Грмија је нажалост 1999. године био свакодневно изложен бомбардовању током НАТО
агресије.
700 до 1100 метара и представља сликовит Парк Природе на површини од 1.168
хектара. Грмија је омиљено излетиште и рекреациони центар становника Приштине.
Са највишег врха Грмије - Богутовачки Брег - 1.100 метара пружа се поглед на
читаву косовску равницу и планине шарског масива. Грмија припада планинама Новог
Брда и граничи се са Грачаничким језером на југу, Приштевском реком на северу и
Бусињском реком на истоку, те градом Приштином на западу.
Истраживања Косовског базена и околине током дужег времена су потврдила
присуство 127 биљних врста - дивљих и гајених. Овај део Косова и Метохија
одликују велике површине зеленила, међу којима је највећи Грмијски парк. Током
лета, базен у облику језера у Парку природе Грмија је место сусрета породица и
младих, док се током читаве године овде игра фудбал или одмара, а рашчишћено
минско подручје је погодно за шетњу паса кроз шуму или разне игре. Парк природе
Грмија је нажалост 1999. године био свакодневно изложен бомбардовању током НАТО
агресије.
Хајла
Хајла је планина која се налази на граници између Црне Горе и Србије
- Косова и Метохије и припада североисточном венцу Проклетија. Заправо,
планински врх Хајле, висине 2.403 метара је највиши врх овог дела Проклетија,
смештен између извора Ибра и Руговске клисуре. Многи сматрају планину Хајлу
најлепшом планином на размеђи Србије и Црне Горе...
Планина Хајла је комплексног састава; чине је кречњак и вулканске
стене које су направиле разноврстан рељеф и сеоске форме : стеновити врхови,
сликовити пролази, долине, зелени обронци, шуме, потоци. Виши планински врхови
су сачињени од кречњака, већином триаског кречњака /триаски пре 199-251 милиона
година/, делом од пермског кречњака /пре 251-300 милиона година/ и карбонских
стена / пре 300-360 милиона година/. На многим местима виших делова планине
Хајле је кречњак помешан са вулканским стенама. Ова мешавина кречњака
/карбоната/ са вулканским стенама је значајно утицала на разноврсност флоре на
планини Хајли. Нижи делови Хајле су сачињени од рожнатих стена /силикатних стена
са разноврсношцу кварца који подсећа на кремен, али је много ломљивији/ и туфа
/вулкански пепео стврднут у стење сунђерастог изгледа/. Неки делови планиние
Хајле имају обле падине, што је уобичајено за планине настале мешавином силиката
или вулканског камења.
Током периода Плеистоцене /пре 1.8 милиона година/ Хајла је промењена
многим глечерима који су се спустали према долинама река Ибар и Пећке Бистрице,
од којих многи и данас постоје на северној и јузној страни планине Хајле.
Северни део планине Хајле су обликовале многе притоке реке Ибар, а јужни део су
формирале притоке реке Пећке Бистрице. Најпознатији део планине Хајле је њен
10-12 км дуг планински венац, који се пруза у облику нежно заобљеног слова "с".
Уопсте, Хајла се пружа изнад висине од 2200 метара од планинског превоја Крстац
/на западу/ до Мале Горе /или Доње ћафе/ планинског превоја на њеном источном
крају. Неки делови Хајле имају различита локална имена. Почев од њеног западног
дела, венац Хајле се састоји од више делова и врхова, као што су на западу :
Шкрељска Хајла /Схкрел´с Хајла 2,011 м/ - Маја Драмадол /2,120 м/, Кошутанска
Хајла /Хајла Косхутанит - Косхутан´с Хајла/, Врановачка Хајла /Хајла Врановцит -
Врановац´с Хајла 2281 м/, коначно са врхом Хајле /2,403 м/. Врх Хајле се налази
на источном крају главног планинског венца, који је на овом месту широк само 1
метар. Прузајући се преко северо-источног краја венца и испод главног врха
Хајле, налази се 400 метара окомита кречњацка стена, која је веома погодна за
алпинистичка пењања. Ова стена Хајле је посебно опасна зими, отворена налетима
ветра и прекривена ледом. Испод ове стене је зараван на висини од 1,810 метара
који се зове Брахим брег са извором и мноштвом пастирских кућица. Само 30 минута
од врха и северно од Врановачке Хајле планинском стазом Брахим брег - Жути камен
- Хајла врх, на висини од 1980 метара је мали извор за напајање стоке, који се
зове Бисерна вода. Вода са планине Хајле тече у два главна правца - северни и
јузни, сакупљајуци воду у две главне реке: Ибар и Пећка Бистрица које припадају
двема различитим водотоковима : црноморском сливу /све воде са севернох падина
планине Хајле и из реке Ибар/ и јадранском сливу, коме притичу воде са јузних
падина планине Хајле и река Пећка Бистрица.
Сликовити извор реке Ибар /Врело Ибра/ се налази у дубоким шумама
северних падина планине Хајле, испод њеног врха Маја Драмадол /2120 м/, у
западном делу планинског венца. Заправо ово није прави извор реке Ибар, јер воде
долазе у ово врело из три већа извора и много мањих са падина Хајле, пре него се
споје у речни извор. Након свог извора, Ибар тече 30 километра јузно кроз Црну
Гору /сликовити предели/ пре уласка у Србију. Ибар се улива у Западну Мораву,
након 183 км тока, почев од извора. Ибар је брза планинска река. Једна од
његових најјачих десних притока је Ибарац, који такође извире у северним
падинама планине Хајле. Да би се пришло извору реке Ибар, мора се користити исти
пут којим се стиже до Банџовог села и Банџове планинске куће, 10-12 км удаљеним
од Рожаја. Поглед са врха Хајле је величанствен и широк и пружа се према свим
правцима, јер се највиши врх уздиже изнад околних падина и платоа без
дрвећа.
- Косова и Метохије и припада североисточном венцу Проклетија. Заправо,
планински врх Хајле, висине 2.403 метара је највиши врх овог дела Проклетија,
смештен између извора Ибра и Руговске клисуре. Многи сматрају планину Хајлу
најлепшом планином на размеђи Србије и Црне Горе...
Планина Хајла је комплексног састава; чине је кречњак и вулканске
стене које су направиле разноврстан рељеф и сеоске форме : стеновити врхови,
сликовити пролази, долине, зелени обронци, шуме, потоци. Виши планински врхови
су сачињени од кречњака, већином триаског кречњака /триаски пре 199-251 милиона
година/, делом од пермског кречњака /пре 251-300 милиона година/ и карбонских
стена / пре 300-360 милиона година/. На многим местима виших делова планине
Хајле је кречњак помешан са вулканским стенама. Ова мешавина кречњака
/карбоната/ са вулканским стенама је значајно утицала на разноврсност флоре на
планини Хајли. Нижи делови Хајле су сачињени од рожнатих стена /силикатних стена
са разноврсношцу кварца који подсећа на кремен, али је много ломљивији/ и туфа
/вулкански пепео стврднут у стење сунђерастог изгледа/. Неки делови планиние
Хајле имају обле падине, што је уобичајено за планине настале мешавином силиката
или вулканског камења.
Током периода Плеистоцене /пре 1.8 милиона година/ Хајла је промењена
многим глечерима који су се спустали према долинама река Ибар и Пећке Бистрице,
од којих многи и данас постоје на северној и јузној страни планине Хајле.
Северни део планине Хајле су обликовале многе притоке реке Ибар, а јужни део су
формирале притоке реке Пећке Бистрице. Најпознатији део планине Хајле је њен
10-12 км дуг планински венац, који се пруза у облику нежно заобљеног слова "с".
Уопсте, Хајла се пружа изнад висине од 2200 метара од планинског превоја Крстац
/на западу/ до Мале Горе /или Доње ћафе/ планинског превоја на њеном источном
крају. Неки делови Хајле имају различита локална имена. Почев од њеног западног
дела, венац Хајле се састоји од више делова и врхова, као што су на западу :
Шкрељска Хајла /Схкрел´с Хајла 2,011 м/ - Маја Драмадол /2,120 м/, Кошутанска
Хајла /Хајла Косхутанит - Косхутан´с Хајла/, Врановачка Хајла /Хајла Врановцит -
Врановац´с Хајла 2281 м/, коначно са врхом Хајле /2,403 м/. Врх Хајле се налази
на источном крају главног планинског венца, који је на овом месту широк само 1
метар. Прузајући се преко северо-источног краја венца и испод главног врха
Хајле, налази се 400 метара окомита кречњацка стена, која је веома погодна за
алпинистичка пењања. Ова стена Хајле је посебно опасна зими, отворена налетима
ветра и прекривена ледом. Испод ове стене је зараван на висини од 1,810 метара
који се зове Брахим брег са извором и мноштвом пастирских кућица. Само 30 минута
од врха и северно од Врановачке Хајле планинском стазом Брахим брег - Жути камен
- Хајла врх, на висини од 1980 метара је мали извор за напајање стоке, који се
зове Бисерна вода. Вода са планине Хајле тече у два главна правца - северни и
јузни, сакупљајуци воду у две главне реке: Ибар и Пећка Бистрица које припадају
двема различитим водотоковима : црноморском сливу /све воде са севернох падина
планине Хајле и из реке Ибар/ и јадранском сливу, коме притичу воде са јузних
падина планине Хајле и река Пећка Бистрица.
Сликовити извор реке Ибар /Врело Ибра/ се налази у дубоким шумама
северних падина планине Хајле, испод њеног врха Маја Драмадол /2120 м/, у
западном делу планинског венца. Заправо ово није прави извор реке Ибар, јер воде
долазе у ово врело из три већа извора и много мањих са падина Хајле, пре него се
споје у речни извор. Након свог извора, Ибар тече 30 километра јузно кроз Црну
Гору /сликовити предели/ пре уласка у Србију. Ибар се улива у Западну Мораву,
након 183 км тока, почев од извора. Ибар је брза планинска река. Једна од
његових најјачих десних притока је Ибарац, који такође извире у северним
падинама планине Хајле. Да би се пришло извору реке Ибар, мора се користити исти
пут којим се стиже до Банџовог села и Банџове планинске куће, 10-12 км удаљеним
од Рожаја. Поглед са врха Хајле је величанствен и широк и пружа се према свим
правцима, јер се највиши врх уздиже изнад околних падина и платоа без
дрвећа.
Јадовник
Јадовник је планина у југозападној Србији, југоисточно од Пријепоља, 15 км
западно од Сјенице. Дугачка је 12 км, са највишим врхом Катунићем /1734 метара/.
Јадовник има релативно заравњен, углавном ливадама покривен врх, са просечном
висином од око 1500 метара, док су његови обронци покривени густом буковом и
смрчевом шумом...
На широком темену планине Јадовник су пашњаци и ливаде, по којима су расуте
куће села Страњана и Тичјег Поља са сточарским појатама. Када стигнете овде,
чини се да је време стало. Шири појасеви шуме пружају се по стрмијим странама
планине према рекама Милешевки и Увцу, које извиру испод падина Јадовника.
Величанствени водопади реке Сопотнице представљају омиљену дестинацију гостију
који посећују Јадовник током летњих месеци. На Јадовнику су зиме веома хладне и
оштре, са снежним покривачем дубине и од 3 метра. Зими је Јадовник занимљив само
најиздржљивијима, планинарима, авантуристима и онима који воле зимско пешачење.
Дуж југозападног подножја Јадовника, поред Лима, води асфалтни пут
Пријепоље-Бијело Поље, од којег се дуж северозападног подножја одваја пут за
Сјеницу и Нови Пазар. Рудо-Поље је позната, пространа раван на сред Јадовника,
где су се некада одигравали вашари и борбе бикова, а у новије време турнир у
фудбалу. Јадовник је прави рај за одмор, богат густим шумама са предивним
видицима. На Јадовнику се гаји лековита хељда од које становници припремају
традиционалне специјалитете, који се могу наћи /и пробати/ само у овом
велицанствено лепом и дивљем југозападном планинском крају Србије.
западно од Сјенице. Дугачка је 12 км, са највишим врхом Катунићем /1734 метара/.
Јадовник има релативно заравњен, углавном ливадама покривен врх, са просечном
висином од око 1500 метара, док су његови обронци покривени густом буковом и
смрчевом шумом...
На широком темену планине Јадовник су пашњаци и ливаде, по којима су расуте
куће села Страњана и Тичјег Поља са сточарским појатама. Када стигнете овде,
чини се да је време стало. Шири појасеви шуме пружају се по стрмијим странама
планине према рекама Милешевки и Увцу, које извиру испод падина Јадовника.
Величанствени водопади реке Сопотнице представљају омиљену дестинацију гостију
који посећују Јадовник током летњих месеци. На Јадовнику су зиме веома хладне и
оштре, са снежним покривачем дубине и од 3 метра. Зими је Јадовник занимљив само
најиздржљивијима, планинарима, авантуристима и онима који воле зимско пешачење.
Дуж југозападног подножја Јадовника, поред Лима, води асфалтни пут
Пријепоље-Бијело Поље, од којег се дуж северозападног подножја одваја пут за
Сјеницу и Нови Пазар. Рудо-Поље је позната, пространа раван на сред Јадовника,
где су се некада одигравали вашари и борбе бикова, а у новије време турнир у
фудбалу. Јадовник је прави рај за одмор, богат густим шумама са предивним
видицима. На Јадовнику се гаји лековита хељда од које становници припремају
традиционалне специјалитете, који се могу наћи /и пробати/ само у овом
велицанствено лепом и дивљем југозападном планинском крају Србије.
Јастребац
Јастребац је највиша планина у подручју између Крушевца, Ниса и Прокупља.
Јастребац је најшумовитија и најводнија планина овог дела Балкана. За оне који
нису велики љубитељи напорних успона, довољна је и шетња стазама Јастребца, уз
потоке који су богати водом и са доста малих каскада. Највиши врхови Јастрепца,
"Ðулица" (1491 м) и "Поглед" (1481 м) представљају природну границу између реке
Топлице и Поморавља. Јастребац се одликује обилном листопадном и четинарском
шумом, представљајуци сировински извор за дрвну индустрију Крушевца. По лепоти
се издвајају резерват белих бреза, али и бројни водени токови, извори и
потоци.
Непосредно по улазу у планину Јастребац, у сунчаној долини се налази вештачко
језеро са уређеном плажом. Омиљене планинарске маршруте планином Јастребац су до
"Беле Стене" (1257 м), "Страцимира" (1390 м), "Мазнице" (1140 м), као и излети
до "Мајорове чесме", чесме "Две сестрице", старе цркве Св. Петке, "Долине
бреза", средњевековног утврдења "Градац".
Јастребац је најшумовитија и најводнија планина овог дела Балкана. За оне који
нису велики љубитељи напорних успона, довољна је и шетња стазама Јастребца, уз
потоке који су богати водом и са доста малих каскада. Највиши врхови Јастрепца,
"Ðулица" (1491 м) и "Поглед" (1481 м) представљају природну границу између реке
Топлице и Поморавља. Јастребац се одликује обилном листопадном и четинарском
шумом, представљајуци сировински извор за дрвну индустрију Крушевца. По лепоти
се издвајају резерват белих бреза, али и бројни водени токови, извори и
потоци.
Непосредно по улазу у планину Јастребац, у сунчаној долини се налази вештачко
језеро са уређеном плажом. Омиљене планинарске маршруте планином Јастребац су до
"Беле Стене" (1257 м), "Страцимира" (1390 м), "Мазнице" (1140 м), као и излети
до "Мајорове чесме", чесме "Две сестрице", старе цркве Св. Петке, "Долине
бреза", средњевековног утврдења "Градац".
Јавор
Планина Јавор је најлековитија еколошка планина у Србији. Јавор је и
историјски значајан јер се на њему налазила граница између Србије и Турске
царевине све до 1912 године. Предање каже да је рањени Бошко Југовић са Косова
поља кренуо на Јавор да вида/излечи своје тешке ране. Бошко Југовић је знао да
Јавор, планина богата бистрим изворима, лековитим травама лечи и највеће
болести. Јавор се протеже североисточном границом општине Нова Варош у дужини од
16 км. На истоку се наслања на западне обронке планинске лепотице Голије, а на
западу се граничи са кречњачким масивом Муртенице.Источни део Јавора је благо
заталасана површ пространих ливада прошараних шумарцима, претежно букове шуме,
који се пружа у правцу-СЗ-ЈИ у дужини од 3,5 километара и у ширини од око 2 км.
Надморска висина Јавора се креће између 1300 и 1350 метара. Јавор је окружен
висовима са свих страна, међу којима је на западном делу и Василин врх (1519 м
), који је највиши врх Јавора, испод кога се налази споменик мајору Илићу -
јунаку Јаворског рата, а одмах до њега је и Јанков врх (1492 м). Оба виса, као и
простор између њих, изграђени су од мезозоичких кречњака знатне дебљине и
чистоће, па се у том делу развила типична крашка хидрографија. Јавор је планина
која на релативно малом простору поседује знатан број различитих природних
одлика и антропогених мотива. Благи терени Јавора са ливадском вегетацијом су
погодни за зимске спортове и летњу рекреацију, а многобројни извори и поточићи
бистре воде, који се повијају кроз шаренило ливада, пашњака, пропланака и шума,
делују освежавајуће и погодно за одмор и опоравак. Најинтересантнији делови
Јавора су "Дубоки поток" са стрмим кањонским странама и "Долине", где се у низу
налази 13 већих и више мањих вртача. Крашка хидрографија планине Јавор
манифестује се у виду јаких крашких извора - врела (Корићанско, Штитковачко,
Трудовачко) и река понорница - Калипољска река.
Северну страну јаворске површи оквирују висови: Дијело (1415 м) и Троглав
(1419 м), а југоисточну Бољетин (1415 м), Шабанац (1402 м) и Гобељића крш (1444
м).
Вододржљиве стене и повољан распоред падавина условили су појаву многобројних
извора од којих су се формирали бројни поточићи, потоци и речице. Највише их има
на северним и источним падинама Јавора. На северозападу на простору Честих
врела, једним од најлепших делова Јавора, од 8 мањих водотока формирала се
изворишна челенка Тисовице, а са северне стране од 6 водотока, изворишна челенка
Брадића реке. Река Ношница извире у пределу између Јавора и Голије. Она се
састаје са Голијском Моравицом код села Међуречје више Ивањице, те као Моравица
тече на север све до Пожеге, где се састаје са Ђетињом. У источном делу површи
Јавора развила се Студена река са десном притоком Луг. Река Луг тече средином
јаворске површи ка југу, где је формирала плитку и широку долину са прелепим
окружењем. Од Василине чесме и извесног броја потока формирао се Дубоки поток,
такође десна притока Студене реке. Студена река са Радевском реком чини реку
Кладницу, десну притоку Увца. Све ове реке одликују се беспрекорно чистом и
бистром водом, прве класе, богате пастрмком и другом рибом, а окружене су
разноврсним облицима рељефа и разноврсном флором па су веома интересантне за
посетиоце.
Јавор је шумовита планина у којој преовлађују букове шуме, а нешто мање и
мешовите шуме. Највећи комплекс букових шума протеже се северним падинама
планине Јавор у простору од 6,5 џ 2,5 км. Источне и југоисточне падине Јавора
прекривене су мешовитим шумама букве, јеле и смрче. Заобљени облици рељефа
планине Јавор погодују разним дисциплинама зимских спортова.
Јавор је познат и по ловној дивљачи па има услова и за развој ловног туризма.
Нарочито је интересантна срна, које има највише у пределу Честих врела и Студене
реке.
Јавор и његова околина познати су и по историјским догађајима који су се
одиграли на овом простору. Бројни су шанчеви из Првог спрског устанка, српско -
турског рата 1876-1877. године и Првог балканског рата. Јавор чува успомену на
Калипољску битку која се догодила 24. јуна 1876. године. У недељу пред Видовдан
је дан народног окупљања са широког подручја планине Јавор. Етно село Штитково,
јединствени пример културног наслеђа који вреди посетити, је међу бројним
туристичким и историјским знаменитостима планине Јавор.
историјски значајан јер се на њему налазила граница између Србије и Турске
царевине све до 1912 године. Предање каже да је рањени Бошко Југовић са Косова
поља кренуо на Јавор да вида/излечи своје тешке ране. Бошко Југовић је знао да
Јавор, планина богата бистрим изворима, лековитим травама лечи и највеће
болести. Јавор се протеже североисточном границом општине Нова Варош у дужини од
16 км. На истоку се наслања на западне обронке планинске лепотице Голије, а на
западу се граничи са кречњачким масивом Муртенице.Источни део Јавора је благо
заталасана површ пространих ливада прошараних шумарцима, претежно букове шуме,
који се пружа у правцу-СЗ-ЈИ у дужини од 3,5 километара и у ширини од око 2 км.
Надморска висина Јавора се креће између 1300 и 1350 метара. Јавор је окружен
висовима са свих страна, међу којима је на западном делу и Василин врх (1519 м
), који је највиши врх Јавора, испод кога се налази споменик мајору Илићу -
јунаку Јаворског рата, а одмах до њега је и Јанков врх (1492 м). Оба виса, као и
простор између њих, изграђени су од мезозоичких кречњака знатне дебљине и
чистоће, па се у том делу развила типична крашка хидрографија. Јавор је планина
која на релативно малом простору поседује знатан број различитих природних
одлика и антропогених мотива. Благи терени Јавора са ливадском вегетацијом су
погодни за зимске спортове и летњу рекреацију, а многобројни извори и поточићи
бистре воде, који се повијају кроз шаренило ливада, пашњака, пропланака и шума,
делују освежавајуће и погодно за одмор и опоравак. Најинтересантнији делови
Јавора су "Дубоки поток" са стрмим кањонским странама и "Долине", где се у низу
налази 13 већих и више мањих вртача. Крашка хидрографија планине Јавор
манифестује се у виду јаких крашких извора - врела (Корићанско, Штитковачко,
Трудовачко) и река понорница - Калипољска река.
Северну страну јаворске површи оквирују висови: Дијело (1415 м) и Троглав
(1419 м), а југоисточну Бољетин (1415 м), Шабанац (1402 м) и Гобељића крш (1444
м).
Вододржљиве стене и повољан распоред падавина условили су појаву многобројних
извора од којих су се формирали бројни поточићи, потоци и речице. Највише их има
на северним и источним падинама Јавора. На северозападу на простору Честих
врела, једним од најлепших делова Јавора, од 8 мањих водотока формирала се
изворишна челенка Тисовице, а са северне стране од 6 водотока, изворишна челенка
Брадића реке. Река Ношница извире у пределу између Јавора и Голије. Она се
састаје са Голијском Моравицом код села Међуречје више Ивањице, те као Моравица
тече на север све до Пожеге, где се састаје са Ђетињом. У источном делу површи
Јавора развила се Студена река са десном притоком Луг. Река Луг тече средином
јаворске површи ка југу, где је формирала плитку и широку долину са прелепим
окружењем. Од Василине чесме и извесног броја потока формирао се Дубоки поток,
такође десна притока Студене реке. Студена река са Радевском реком чини реку
Кладницу, десну притоку Увца. Све ове реке одликују се беспрекорно чистом и
бистром водом, прве класе, богате пастрмком и другом рибом, а окружене су
разноврсним облицима рељефа и разноврсном флором па су веома интересантне за
посетиоце.
Јавор је шумовита планина у којој преовлађују букове шуме, а нешто мање и
мешовите шуме. Највећи комплекс букових шума протеже се северним падинама
планине Јавор у простору од 6,5 џ 2,5 км. Источне и југоисточне падине Јавора
прекривене су мешовитим шумама букве, јеле и смрче. Заобљени облици рељефа
планине Јавор погодују разним дисциплинама зимских спортова.
Јавор је познат и по ловној дивљачи па има услова и за развој ловног туризма.
Нарочито је интересантна срна, које има највише у пределу Честих врела и Студене
реке.
Јавор и његова околина познати су и по историјским догађајима који су се
одиграли на овом простору. Бројни су шанчеви из Првог спрског устанка, српско -
турског рата 1876-1877. године и Првог балканског рата. Јавор чува успомену на
Калипољску битку која се догодила 24. јуна 1876. године. У недељу пред Видовдан
је дан народног окупљања са широког подручја планине Јавор. Етно село Штитково,
јединствени пример културног наслеђа који вреди посетити, је међу бројним
туристичким и историјским знаменитостима планине Јавор.
Јелица
Планина Јелица представља природну границу
између Драгачева и чачанске
котлине.
Припада динарском систему планина и пружа се у правцу
северозапад-југоисток у дужини од 30 km. Највиши врх је Црна стена (929 м),
Вериње (874 м), Градина са познатим археолошким налазиштем (849 м), Рајачки вис
(818 м) и Стјеник (789 м).
између Драгачева и чачанске
котлине.
Припада динарском систему планина и пружа се у правцу
северозапад-југоисток у дужини од 30 km. Највиши врх је Црна стена (929 м),
Вериње (874 м), Градина са познатим археолошким налазиштем (849 м), Рајачки вис
(818 м) и Стјеник (789 м).
Кукавица
Планина Кукавица је давно ушла у народну песму, постала је део легенде, али
је и данас тајанствена. Кукавица се налази на југу Србије, северно од Врања и
јужно од Лесковца. Припада венцу Родопских планина. Највиши врх је Влаина (1442
м), а други су Ваљовска чука (1207 м), Тумба (1192), Фурниште (1370 м) и
Буковска чука (1386 м).
Посебна је предност ове планине у податку да је од Лесковца, као генератора
дисперзивних, излетничких кретања, удаљена само 16 км. Са њиме је спојена
линијама приградског саобраћаја, велике учесталости полазака, и путем са
савременим коловозом. Ограничене могућности прихватања излетника у локалитету
Вучјанка и све већи број посетилаца - били су директан подстицај за нове
захвате. На узводном удаљењу од око седам км од првог прихватног пункта, од
"Вучјанке", на новом ерозионом проширењу, у срцу планине, изграђен је модеран
хотел "Влаина" "Б" категорије (телефон ). Он располаже са 77 постеља и 590
седишта у два ресторана, кафани и на терасама, и савремено опремљеном кухињом,
капацитета 1.000 оброка. У наредној фази на овом локалитету биће изграђен још
један објекат са нових 100 постеља, покривеним базеном за купање и малом сауном,
са справама за спортску рекреацију, рехабилитацију, и слично. Новоизграђени
асфалтни пут, који је спојио "Вучјанку" са хотелом "Влаина", отворио је читав
овај међупростор и привукао излетнике на нове рекреативне површине, уз Вучјанску
реку. Од хотела до врха Кукавице (1.441 м) и реновираног и добро одржаваног
планинарског дома, удаљеног 25 км, води макадамски пут. Дом има 45 постеља и
веома је добро посећен током читаве године. Са овог места, почетим смером
кретања, пут наставља према Владичином Хану где се улива у Ауто-пут (већи део
трасе је са савременим, асфалтним коловозом). Са гледишта дисперзивних кретања
значајан је такође и податак да је са овог места, од Владичиног Хана, могућ и
наставак кретања у правцу Власинског језера. Тиме се формира кружни туристички
пут (за излетничка кретања - у наставку поменутом трасом преко Црне Траве и
Власотинца на Лесковац), што је значајно и за размену стационарних гостију.
Венац ових врхова дели планину на северни, стрмији део, који је без насеља и
јужни, блажи, у коме има више села. Планина је готово у потпуности покривена
боровом и храстовом, стогодишњом буковом шумом, али и лековитим биљем. Некада је
ово био сточарски крај, а сада се ретко могу видети бела стада. Вуцјанка је 18
км дугацка са Големом реком. Настаје од Големе и Мале реке које се састају на
месту Јасицко равнисте,на 600 м надморске висине. Ток Вуцјанке без Големе реке
није дузи од 7 км.3 км. низводно од саставака Вуцјанка усеца кањон, дубине преко
300 м на десној обали и 150 м на левој обали. Кањон је дугацак 2 км,усецен
између врхова Китка(988 м) и Самариц(619 м).Улаз у кањон се налази на око 500
метара надморске висине,а излаз на 340 м. На једној истуреној литици леве обале
кањона, на 150м изнад реке сместена је кула Скобаљиц град,али је делимицно
урасла у коров. На излазу из кањона на левој обали налази се једна од
најстаријих хидроелектрана Србије, ХЕ Вуцје, подигнута 1903. године. Електрана и
дан данас ради, са све оригиналним масинама од пре 100 година. Кањон обилује
вировима тј. казанима за купање. Најпознатији су Девказан, Јаз,Доњи Ђокин вир,
Средњи Ђокин вир, Црни вир за који казу да је дубок 10м, теско доступан. Кроз
необичне литице планине и стене планине Кукавице протиче река Вучјанка, која је,
због своје бистрине, одличан дом за пастрмке. На тој реци, недалеко од Вучја,
односно Лесковца, саграђена је хидроцентрала 1903. године, која је и данас у
функцији, а радо је посећују ученици и туристи. Хидроелектрана ,,Вучје'' на реци
Вучјанки је друга по дуговечности у Србији - прва је она код Ужица, на Ђетињи,
која је изграђена две године раније. По нечему је ова у близини Лесковца, кажу
хроничари, ипак прва: и данас ради и производи електричну енергију, као што се
то дешавало током целог века, не рачунајући крај Другог светског рата, јер су
постројења утихнула због диверзије!
У подножју Кукавице су многи
културно-историјски споменици и питома, посебним мирисом обојена варошица Вучје,
која одаје носталгичаре, али и људе склоне сањарењу и дерту.
Далеке 1901.
године чувени професор Ђорђе Станојевић уочио је сву снагу вучјанске реке и те
године своја научна сазнања изнео на Физичком институту Велике школе. На основу
његових студија, 1901. основано је Лесковачко електрично друштво, чији је
задатак био да обезбеди експлоатацију Вучјанке. Статут друштва урађен је
септембра исте године и поднет на одобравање Министарству народне привреде у
Београду, које га је и одобрило. Наредне године, Оснивачки одбор је, посредством
локалног листа Дневник, позвао грађанство на упис акција Лесковачког електричног
друштва чији је основни капитал утврђен на 200.000 динара и подељен на 2.000
акција од 100 динара, а уплате су вршене недељно, по један динар од акција. Први
киловати електричне енергије са хидроцентрале Вучје потекли су 11. децембра
1903. по старом, односно 24. децембра по новом календару, а тај датум није
случајно одабран, јер је истога дана 1877. године Лесковац ослобођен од
Турака.
Кукавица је позната и по бројним историјским споменицима, а
најпознатији локалитет је Скобаљић град, који се налази на једном од врхова
стеновитог гребена, на левој обали предивне реке Вучјанке. Град су саградили
византијски владари, а 1986. године проглашен је посебним културним
добром.
На планини Кукавици саграђен је и хотел Влаина, на надморској висини
од 650 метара, удаљен 25 километара од Лесковца и девет километара од Вучја.
Хотел се налази на својеврсној раскрсници путева Лесковац - Врање - Владичин
Хан. Хотел је 2008. године потпуно реновиран и има 30 соба, а посебну чар даје
еко-база на обали реке. На врху планине налази се метеоролошка станица и
планинарски дом, који има 45 постеља и током године има много посетилаца,
највише ловаца, који радо бораве на планини Кукавици.
Планина Кукавица је
драгуљ југа Србије. На Кукавици, али и њеној околини од десетак километара, нема
ниједне фабрике, ни загађивача. Зато је Кукавица стално станиште многобројних
животињских и биљних врста, а љубитељи природе је сматрају за - ваздушну бању!
Ко једном посети планину Кукавицу, остаје за будуће године заоденут њеном
сликом, која нагони на вечност и размишљање...
је и данас тајанствена. Кукавица се налази на југу Србије, северно од Врања и
јужно од Лесковца. Припада венцу Родопских планина. Највиши врх је Влаина (1442
м), а други су Ваљовска чука (1207 м), Тумба (1192), Фурниште (1370 м) и
Буковска чука (1386 м).
Посебна је предност ове планине у податку да је од Лесковца, као генератора
дисперзивних, излетничких кретања, удаљена само 16 км. Са њиме је спојена
линијама приградског саобраћаја, велике учесталости полазака, и путем са
савременим коловозом. Ограничене могућности прихватања излетника у локалитету
Вучјанка и све већи број посетилаца - били су директан подстицај за нове
захвате. На узводном удаљењу од око седам км од првог прихватног пункта, од
"Вучјанке", на новом ерозионом проширењу, у срцу планине, изграђен је модеран
хотел "Влаина" "Б" категорије (телефон ). Он располаже са 77 постеља и 590
седишта у два ресторана, кафани и на терасама, и савремено опремљеном кухињом,
капацитета 1.000 оброка. У наредној фази на овом локалитету биће изграђен још
један објекат са нових 100 постеља, покривеним базеном за купање и малом сауном,
са справама за спортску рекреацију, рехабилитацију, и слично. Новоизграђени
асфалтни пут, који је спојио "Вучјанку" са хотелом "Влаина", отворио је читав
овај међупростор и привукао излетнике на нове рекреативне површине, уз Вучјанску
реку. Од хотела до врха Кукавице (1.441 м) и реновираног и добро одржаваног
планинарског дома, удаљеног 25 км, води макадамски пут. Дом има 45 постеља и
веома је добро посећен током читаве године. Са овог места, почетим смером
кретања, пут наставља према Владичином Хану где се улива у Ауто-пут (већи део
трасе је са савременим, асфалтним коловозом). Са гледишта дисперзивних кретања
значајан је такође и податак да је са овог места, од Владичиног Хана, могућ и
наставак кретања у правцу Власинског језера. Тиме се формира кружни туристички
пут (за излетничка кретања - у наставку поменутом трасом преко Црне Траве и
Власотинца на Лесковац), што је значајно и за размену стационарних гостију.
Венац ових врхова дели планину на северни, стрмији део, који је без насеља и
јужни, блажи, у коме има више села. Планина је готово у потпуности покривена
боровом и храстовом, стогодишњом буковом шумом, али и лековитим биљем. Некада је
ово био сточарски крај, а сада се ретко могу видети бела стада. Вуцјанка је 18
км дугацка са Големом реком. Настаје од Големе и Мале реке које се састају на
месту Јасицко равнисте,на 600 м надморске висине. Ток Вуцјанке без Големе реке
није дузи од 7 км.3 км. низводно од саставака Вуцјанка усеца кањон, дубине преко
300 м на десној обали и 150 м на левој обали. Кањон је дугацак 2 км,усецен
између врхова Китка(988 м) и Самариц(619 м).Улаз у кањон се налази на око 500
метара надморске висине,а излаз на 340 м. На једној истуреној литици леве обале
кањона, на 150м изнад реке сместена је кула Скобаљиц град,али је делимицно
урасла у коров. На излазу из кањона на левој обали налази се једна од
најстаријих хидроелектрана Србије, ХЕ Вуцје, подигнута 1903. године. Електрана и
дан данас ради, са све оригиналним масинама од пре 100 година. Кањон обилује
вировима тј. казанима за купање. Најпознатији су Девказан, Јаз,Доњи Ђокин вир,
Средњи Ђокин вир, Црни вир за који казу да је дубок 10м, теско доступан. Кроз
необичне литице планине и стене планине Кукавице протиче река Вучјанка, која је,
због своје бистрине, одличан дом за пастрмке. На тој реци, недалеко од Вучја,
односно Лесковца, саграђена је хидроцентрала 1903. године, која је и данас у
функцији, а радо је посећују ученици и туристи. Хидроелектрана ,,Вучје'' на реци
Вучјанки је друга по дуговечности у Србији - прва је она код Ужица, на Ђетињи,
која је изграђена две године раније. По нечему је ова у близини Лесковца, кажу
хроничари, ипак прва: и данас ради и производи електричну енергију, као што се
то дешавало током целог века, не рачунајући крај Другог светског рата, јер су
постројења утихнула због диверзије!
У подножју Кукавице су многи
културно-историјски споменици и питома, посебним мирисом обојена варошица Вучје,
која одаје носталгичаре, али и људе склоне сањарењу и дерту.
Далеке 1901.
године чувени професор Ђорђе Станојевић уочио је сву снагу вучјанске реке и те
године своја научна сазнања изнео на Физичком институту Велике школе. На основу
његових студија, 1901. основано је Лесковачко електрично друштво, чији је
задатак био да обезбеди експлоатацију Вучјанке. Статут друштва урађен је
септембра исте године и поднет на одобравање Министарству народне привреде у
Београду, које га је и одобрило. Наредне године, Оснивачки одбор је, посредством
локалног листа Дневник, позвао грађанство на упис акција Лесковачког електричног
друштва чији је основни капитал утврђен на 200.000 динара и подељен на 2.000
акција од 100 динара, а уплате су вршене недељно, по један динар од акција. Први
киловати електричне енергије са хидроцентрале Вучје потекли су 11. децембра
1903. по старом, односно 24. децембра по новом календару, а тај датум није
случајно одабран, јер је истога дана 1877. године Лесковац ослобођен од
Турака.
Кукавица је позната и по бројним историјским споменицима, а
најпознатији локалитет је Скобаљић град, који се налази на једном од врхова
стеновитог гребена, на левој обали предивне реке Вучјанке. Град су саградили
византијски владари, а 1986. године проглашен је посебним културним
добром.
На планини Кукавици саграђен је и хотел Влаина, на надморској висини
од 650 метара, удаљен 25 километара од Лесковца и девет километара од Вучја.
Хотел се налази на својеврсној раскрсници путева Лесковац - Врање - Владичин
Хан. Хотел је 2008. године потпуно реновиран и има 30 соба, а посебну чар даје
еко-база на обали реке. На врху планине налази се метеоролошка станица и
планинарски дом, који има 45 постеља и током године има много посетилаца,
највише ловаца, који радо бораве на планини Кукавици.
Планина Кукавица је
драгуљ југа Србије. На Кукавици, али и њеној околини од десетак километара, нема
ниједне фабрике, ни загађивача. Зато је Кукавица стално станиште многобројних
животињских и биљних врста, а љубитељи природе је сматрају за - ваздушну бању!
Ко једном посети планину Кукавицу, остаје за будуће године заоденут њеном
сликом, која нагони на вечност и размишљање...
Маљен
Планина Маљен се налази у околини Ваљева. Маљен и његов најпознатији део,
туристички центар Дивчибаре су окружени планинама Повлен и Сувобор, прекривени
бескрајним мирисним ливадама и шумама, испресецани рекама, потоцима и кањонима
стрмих литица. Посебан део Маљена представља прелепа висораван Дивчибаре, која
је један од најпознатијих туристичких, планинских и ски центара Србије.
Дивчибаре обухватају четири резервата природе : Црна река, Чалачки поток,
Забалац и Вражји вир.
Дивчибаре, захваљујући својим природним карактеристикама, благотворности
окружења, погодним за дисајне органе, споју морске, карпатске и панонске климе,
на просечној надморској висини од 1000 метара, представљају ваздушну бању и
ризницу доброг здравља. Дивчибаре се налазе 38 км јужно од Ваљева, 110
километара од Београда и око 180 км јужно од Новог Сада.
туристички центар Дивчибаре су окружени планинама Повлен и Сувобор, прекривени
бескрајним мирисним ливадама и шумама, испресецани рекама, потоцима и кањонима
стрмих литица. Посебан део Маљена представља прелепа висораван Дивчибаре, која
је један од најпознатијих туристичких, планинских и ски центара Србије.
Дивчибаре обухватају четири резервата природе : Црна река, Чалачки поток,
Забалац и Вражји вир.
Дивчибаре, захваљујући својим природним карактеристикама, благотворности
окружења, погодним за дисајне органе, споју морске, карпатске и панонске климе,
на просечној надморској висини од 1000 метара, представљају ваздушну бању и
ризницу доброг здравља. Дивчибаре се налазе 38 км јужно од Ваљева, 110
километара од Београда и око 180 км јужно од Новог Сада.
Мироч
Планина Мироч и село Мироч представљају предеону и етно амбијенталну целину,
са одликама које је издвајају специфичностима рељефа, пејзажа и разноврсности
предела имеду Србије и Румуније, током Дунава кроз јузне Карпате. Село Мироч се
налази на надморској висини од 767 метара, у близини вертикалних литица Малог и
Великог Штрбца и уздиже се изнад најужег дела Дунава у Европи. Село Мироч се
налази на северозападном делу Мирочке висоравни, на узвишици коју окружују
изворишта речица Градашница, Голубињска река, Равна река, Буљевица и Ваља Маре.
Карактеристичне природне целине на Мирочу су посебно занимљиве : пећина
Градашница, кањон реке Градашнице, Кулме, разноврстан и богат биљни и животињски
свет. Културно-туристичка "Јоргован фест" сваког маја представља традицију,
изворне песме, фолклор и обичаје народа овог краја. На Мироч планини се налази
Марков камен, назван по краљевићу Марку, које представља место на коме се некада
налазио велики камен, на коме је било утиснуто коњско копито. Верује се да је то
копито Марковог коња Шарца. Тај камен је разбијен, али се место и даље тако
зове. Планина Мироч је такође одувек била стециште вила, бића из јужно-словенске
митологије, посебно виле Равијојле, коју српска народна митологија тумачи као
посестриму Краљевића Марка.
У близини Мајданпека, на брду Рудна Глава, пронађени су археолошки остаци
најстаријег рудника бакра у Европи (око 4000 година пре н.е.).Рудно богатство
овог подручја допринело је да баш овде чивек открије тајну метала. Откривањем
праисторијског рудника Рудна глава 3800 - 3200 п.н.е. напуштена је теорија о
Блиском истоку као колевци рударства. Током две деценије истраживања откривено
је 40 рударских окана и велики број рударских алатки у Рудној глави.
Доста тајни Мироча остаје за праве љубитеље природе. Планина Мироч, са које
пониру воде према Дунаву, крије тајанство поџемних понора и пећина, који још
нису до краја истражени. Планина Мироч са истоименим селом, представљају
јединствену природно-етно амбијенталну целину, јер за Мироч кажу да је најлепши
предео у Европи, а можда и у свету. По површини највећи, Мироч се одликује јаким
контрастом између својих готово вертикалних литица највиших врхова Малог и
Великог Штрпца, који се стрмоглављују ка Дунаву, пружајући видике од којих
застаје дах и Штрпског (Штрбачког) корита у залеђу овог главног гребена, једне
огромне крашке висоравни пуне вртача, чији је рељеф толико неправилан, а мрежа
шумских стазица и путељака толико хаотична, да је без коришћења електронске
навигације губљење готово извесно, поготово у магли. Мироч је познат по великом
броју понора (од којих неки спадају међу најдубље у Србији), као и других
замиљивих спелеолошких објеката, као што је тунелска пећина на речици Кашајни на
крајњем истоку. Иако наизглед низак, Мироч је у великој мери још увек слабо
истражен и спелеолози и дан данас тумарајући долинама његових река понорница,
доживљавају изненађења. Шуме и пашњаци Мироча су препуне мистерија, које се као
праменови магле нечујно провлаче кроз крошње и потпуно вас увлачи у себе, пре
него што тога уопште постанете свесни".... Планина Мироч нема нарочито велику
надморску висину. Највиша тачка Мироча је кота Велики Штрбац (768м), али са
својим положајем, конфигурацијом терена, флором, фауном и богатим
културноисторијским наслеђем, заслужује поштовање посетилаца. Погледамо ли мало
боље, видимо да се Мироч целом својом дужином наслонио на Дунав. А опет, Дунав
га је са три стране загрлио. Видиковци, Велики и Мали Штрбац пружају јединствену
прилику да из птичје перспективе посматрамо бродове, који нам сада, са висине од
400 до 500 метара, изгледају као бродићи од папира, са којима се деца играју.
Стојимо на видиковцу и посматрамо, северно од нас је доле дубоко, зелен Дунав.
Погледамо ли на југ, видећемо таласе како се беласају код Брзе Паланке,
двадесетак км удаљене од нас, а Дунав је текао и заобилазио нас дужином од око
100 км. Некада давно у време римљана планина Мироч била је транспортна веза са
истоком. Познат је стари римски пут. У време Римљана Мироч је био лечилиште и
ваздушна бања. Ратници су овде долазили на опоравак. Још из тих времена позната
је лековитост мирочких трава. Мироч је заборављена планина. Многи и не знају где
би га на карти нашли.
са одликама које је издвајају специфичностима рељефа, пејзажа и разноврсности
предела имеду Србије и Румуније, током Дунава кроз јузне Карпате. Село Мироч се
налази на надморској висини од 767 метара, у близини вертикалних литица Малог и
Великог Штрбца и уздиже се изнад најужег дела Дунава у Европи. Село Мироч се
налази на северозападном делу Мирочке висоравни, на узвишици коју окружују
изворишта речица Градашница, Голубињска река, Равна река, Буљевица и Ваља Маре.
Карактеристичне природне целине на Мирочу су посебно занимљиве : пећина
Градашница, кањон реке Градашнице, Кулме, разноврстан и богат биљни и животињски
свет. Културно-туристичка "Јоргован фест" сваког маја представља традицију,
изворне песме, фолклор и обичаје народа овог краја. На Мироч планини се налази
Марков камен, назван по краљевићу Марку, које представља место на коме се некада
налазио велики камен, на коме је било утиснуто коњско копито. Верује се да је то
копито Марковог коња Шарца. Тај камен је разбијен, али се место и даље тако
зове. Планина Мироч је такође одувек била стециште вила, бића из јужно-словенске
митологије, посебно виле Равијојле, коју српска народна митологија тумачи као
посестриму Краљевића Марка.
У близини Мајданпека, на брду Рудна Глава, пронађени су археолошки остаци
најстаријег рудника бакра у Европи (око 4000 година пре н.е.).Рудно богатство
овог подручја допринело је да баш овде чивек открије тајну метала. Откривањем
праисторијског рудника Рудна глава 3800 - 3200 п.н.е. напуштена је теорија о
Блиском истоку као колевци рударства. Током две деценије истраживања откривено
је 40 рударских окана и велики број рударских алатки у Рудној глави.
Доста тајни Мироча остаје за праве љубитеље природе. Планина Мироч, са које
пониру воде према Дунаву, крије тајанство поџемних понора и пећина, који још
нису до краја истражени. Планина Мироч са истоименим селом, представљају
јединствену природно-етно амбијенталну целину, јер за Мироч кажу да је најлепши
предео у Европи, а можда и у свету. По површини највећи, Мироч се одликује јаким
контрастом између својих готово вертикалних литица највиших врхова Малог и
Великог Штрпца, који се стрмоглављују ка Дунаву, пружајући видике од којих
застаје дах и Штрпског (Штрбачког) корита у залеђу овог главног гребена, једне
огромне крашке висоравни пуне вртача, чији је рељеф толико неправилан, а мрежа
шумских стазица и путељака толико хаотична, да је без коришћења електронске
навигације губљење готово извесно, поготово у магли. Мироч је познат по великом
броју понора (од којих неки спадају међу најдубље у Србији), као и других
замиљивих спелеолошких објеката, као што је тунелска пећина на речици Кашајни на
крајњем истоку. Иако наизглед низак, Мироч је у великој мери још увек слабо
истражен и спелеолози и дан данас тумарајући долинама његових река понорница,
доживљавају изненађења. Шуме и пашњаци Мироча су препуне мистерија, које се као
праменови магле нечујно провлаче кроз крошње и потпуно вас увлачи у себе, пре
него што тога уопште постанете свесни".... Планина Мироч нема нарочито велику
надморску висину. Највиша тачка Мироча је кота Велики Штрбац (768м), али са
својим положајем, конфигурацијом терена, флором, фауном и богатим
културноисторијским наслеђем, заслужује поштовање посетилаца. Погледамо ли мало
боље, видимо да се Мироч целом својом дужином наслонио на Дунав. А опет, Дунав
га је са три стране загрлио. Видиковци, Велики и Мали Штрбац пружају јединствену
прилику да из птичје перспективе посматрамо бродове, који нам сада, са висине од
400 до 500 метара, изгледају као бродићи од папира, са којима се деца играју.
Стојимо на видиковцу и посматрамо, северно од нас је доле дубоко, зелен Дунав.
Погледамо ли на југ, видећемо таласе како се беласају код Брзе Паланке,
двадесетак км удаљене од нас, а Дунав је текао и заобилазио нас дужином од око
100 км. Некада давно у време римљана планина Мироч била је транспортна веза са
истоком. Познат је стари римски пут. У време Римљана Мироч је био лечилиште и
ваздушна бања. Ратници су овде долазили на опоравак. Још из тих времена позната
је лековитост мирочких трава. Мироч је заборављена планина. Многи и не знају где
би га на карти нашли.
Мокра Гора
Мокра Гора - лепотица Балкана, како ју је описао Јован Цвијић, налази се на
југозападу Србије, на административној граници са Косовом и Метохијом, између
река Ибра и Белог Дрима, односно Рибарића и Рожаја. Мокра Гора представља
вододелницу између црноморског слива и јадранског слива. Планина Мокра Гора носи
са пуним правом назив "мокра", јер је њена широка, дивља и пространа висораван
препуна малих језера, извора и мочвара. Уз Мокру Гору се налази Газиводско
језеро, настало преграђивањем Ибра. У подножју Мокре Горе су манастири Гориоц,
на 560 метара и Црна Река, близу 1000 метара надморске висине.
Планина Жљеб је највиши врх планине Мокре Горе, смештен између северозападног
Косова и Метохије и источне Црне Горе. Жљеб је део ланца масива Проклетија, који
се пружа између планина Хајле и Мокре Горе. Бели Дрим извире на падинама планине
Жљеб. Жљеб такође ствара један од источних делова кањона Ругове. На планини Жљеб
су два висока импресивна врха – виши је Русолија, висок 2382 метара, док нижи
носи име Жљеб, висок 2365 метара. Русолија је прекривена бујним шумама и
ливадама, које окужују њен врх. Удаљена и дивља, планина Мокра Гора спада у
ретко насељена подручја.
југозападу Србије, на административној граници са Косовом и Метохијом, између
река Ибра и Белог Дрима, односно Рибарића и Рожаја. Мокра Гора представља
вододелницу између црноморског слива и јадранског слива. Планина Мокра Гора носи
са пуним правом назив "мокра", јер је њена широка, дивља и пространа висораван
препуна малих језера, извора и мочвара. Уз Мокру Гору се налази Газиводско
језеро, настало преграђивањем Ибра. У подножју Мокре Горе су манастири Гориоц,
на 560 метара и Црна Река, близу 1000 метара надморске висине.
Планина Жљеб је највиши врх планине Мокре Горе, смештен између северозападног
Косова и Метохије и источне Црне Горе. Жљеб је део ланца масива Проклетија, који
се пружа између планина Хајле и Мокре Горе. Бели Дрим извире на падинама планине
Жљеб. Жљеб такође ствара један од источних делова кањона Ругове. На планини Жљеб
су два висока импресивна врха – виши је Русолија, висок 2382 метара, док нижи
носи име Жљеб, висок 2365 метара. Русолија је прекривена бујним шумама и
ливадама, које окужују њен врх. Удаљена и дивља, планина Мокра Гора спада у
ретко насељена подручја.
Пештер - Пештерска висораван
Пештер или Пештерска висораван је кречњачка зараван у југозападној Србији, у
подручју Рашке и региона Старог Влаха. За подручје Пештера се везују веровања да
је некада на њему било језеро, те мештани кажу да је ово место где је Свети
Ђорђе убио аждају. Пештерска висораван се простире на надморској висини од 900
до 1200 метара и представља највећу висораван на Балкану и једну од највећих у
Европи. Територија Пештерске висоравни углавном обухвата површину Општине
Сјеница, док неки делови припадају Општинама Нови Пазар и Тутин.
Назив региона Пештера потиче од речи пештер, која је архаични назив за
пећину. Пештерска висораван је заправо пространо поље (Пештерско поље)
бескрајних пашњака, окружено планинама Јадовником (1734 м), Златаром (1627 м),
Озреном (1680 м), Гиљевом (1617 м), Зилидаром (1616 м), Јавором (1520 м) и
Голијом (1833 м). Заузимајући површину од око 50 км², Пештерска висораван је
највеће поље у Србији, међу највишима на Балкану. Кроз Пештерску висораван
протичу реке Увац, Вапа, Јабланица и Грабовица. У геолошкој прошлости Пештерска
висораван је била велико језеро, од којег је данас једино остало мајушно
Пештерско језеро, у близини села Тузиње.
Земљиште на Пештеру је углавном кречњачко и испресецано пространим
непрекидним пашњацима. Привреда Пештерског региона се углавном базира на узгоју
стоке, најинтензивније оваца. Пештер је познат по млечним производима, посебно
по "сјеничком сиру", изванредном традиционалном специјалитету, који се производи
на аутохтони начин, као и јагњетини, димљеној говедини и овчетини. Пештерска
висораван је ретко насељена : највећи број насеља је смештено на рубу Пештерског
поља. Пештер је познат по специфичној микро-клими, посебно оштрој током зимског
периода. На Пештеру су измерене најниже темепратуре у Србији : -39 °Ц у селу
Карајукића Бунари 26. јануара 2006. године, што је била нижа температура од
најнижег рекорда од -38.4°Ц, измереног у Сјеници 1954. године.
Током средњовековног периода је Рашка, смештена на северном рубу подручја
Пештерске висоравни, била средиште српске средњовековне државе. Новопазарска
котлина, између Рогозне, Голије и Пештерске висоравни, политички је и духовни
центар најстарије српске државе. Бројни српски средњовековни манастири, међу
којима су најзначајнији Сопоцани и Ђурђеви Ступови, подигнути су у рашкој
области. Данашњи Нови Пазар је настао захваљујуци статусу и значају Раса,
средишту средњовековне Србије. У 15. веку је Отоманско Царство окупирало и
населило регион Пештера. Нови Пазар буквално значи нови базаар, или ново
трговиште, који је био центар турске трговинске мреже на Балкану. Регион Пештера
са Новим Пазаром - Пазаристем је био веома значајан центар снабдевања Отоманског
Царства између Истанбула /Константинопоља/ и Мале Азије и Босне, главно турско
трговачко упориште у Европи и имао је веома велику улогу у отоманским привредним
активностима.
Велика Градина у селу Врсеница се налази на југоисточној ивици Сјеничког
поља. Велика Градина представља једно од ретких локалитета у коме је представљен
пример употребе места за одбрану у касно-античком и почецима византијског
периода. Велика Градина је локалитет који обухвата три културна хоризонта, као и
остатке објеката које археолози још увек истражују. Џамија у селу Угао
представља најстарију џамију на територији општине Сјеница. Саграђена је 1704.
године и имала је значајну улогу у процесу исламизације католичких досељеника
Малисора из северне Албаније на подручје Сјеничко-Пештерске висоравни. Султан
Валидова џамија се налази у центру Сјенице. Саграђена је средином 19. века као
задужбина мајке султана Абдула Хамида. Њена величина и облик је чине значајним
урбаним здањем Сјенице. Џамија у Сјеници има све одлике монументалне
архитектуре, са изузетно великом куполом, пречника око 15 метара. Ова купала
изузетне величине је од дрвета, али је оригинално имала оловни покривач. Локални
мештани и данас говоре о легенди како је дошло до грађења ове џамије. Устаници и
хајдуци су плачкали караване који су носили робу султана Валида, каже легенда.
Када је султанова мајка, после дужег времена повратила своје благо и дукате,
дала је за спас своје душе велико богатство за градњу џамије у Сјеници, где ће
локални становници моћи да се моле за своју добробит.
На Пештеру живи велики број угрожених биљних и животињских врста у посебно
угрозеним еко системима. Стога је Пештер уврштен на Рамсар листу водом богатих
подручја од међународног значаја. Пештерска висораван и околина, која је готово
сасвим неистражена, магично лепа и дивља, омогућава богатство несвакидашњих
авантуристичких програма
подручју Рашке и региона Старог Влаха. За подручје Пештера се везују веровања да
је некада на њему било језеро, те мештани кажу да је ово место где је Свети
Ђорђе убио аждају. Пештерска висораван се простире на надморској висини од 900
до 1200 метара и представља највећу висораван на Балкану и једну од највећих у
Европи. Територија Пештерске висоравни углавном обухвата површину Општине
Сјеница, док неки делови припадају Општинама Нови Пазар и Тутин.
Назив региона Пештера потиче од речи пештер, која је архаични назив за
пећину. Пештерска висораван је заправо пространо поље (Пештерско поље)
бескрајних пашњака, окружено планинама Јадовником (1734 м), Златаром (1627 м),
Озреном (1680 м), Гиљевом (1617 м), Зилидаром (1616 м), Јавором (1520 м) и
Голијом (1833 м). Заузимајући површину од око 50 км², Пештерска висораван је
највеће поље у Србији, међу највишима на Балкану. Кроз Пештерску висораван
протичу реке Увац, Вапа, Јабланица и Грабовица. У геолошкој прошлости Пештерска
висораван је била велико језеро, од којег је данас једино остало мајушно
Пештерско језеро, у близини села Тузиње.
Земљиште на Пештеру је углавном кречњачко и испресецано пространим
непрекидним пашњацима. Привреда Пештерског региона се углавном базира на узгоју
стоке, најинтензивније оваца. Пештер је познат по млечним производима, посебно
по "сјеничком сиру", изванредном традиционалном специјалитету, који се производи
на аутохтони начин, као и јагњетини, димљеној говедини и овчетини. Пештерска
висораван је ретко насељена : највећи број насеља је смештено на рубу Пештерског
поља. Пештер је познат по специфичној микро-клими, посебно оштрој током зимског
периода. На Пештеру су измерене најниже темепратуре у Србији : -39 °Ц у селу
Карајукића Бунари 26. јануара 2006. године, што је била нижа температура од
најнижег рекорда од -38.4°Ц, измереног у Сјеници 1954. године.
Током средњовековног периода је Рашка, смештена на северном рубу подручја
Пештерске висоравни, била средиште српске средњовековне државе. Новопазарска
котлина, између Рогозне, Голије и Пештерске висоравни, политички је и духовни
центар најстарије српске државе. Бројни српски средњовековни манастири, међу
којима су најзначајнији Сопоцани и Ђурђеви Ступови, подигнути су у рашкој
области. Данашњи Нови Пазар је настао захваљујуци статусу и значају Раса,
средишту средњовековне Србије. У 15. веку је Отоманско Царство окупирало и
населило регион Пештера. Нови Пазар буквално значи нови базаар, или ново
трговиште, који је био центар турске трговинске мреже на Балкану. Регион Пештера
са Новим Пазаром - Пазаристем је био веома значајан центар снабдевања Отоманског
Царства између Истанбула /Константинопоља/ и Мале Азије и Босне, главно турско
трговачко упориште у Европи и имао је веома велику улогу у отоманским привредним
активностима.
Велика Градина у селу Врсеница се налази на југоисточној ивици Сјеничког
поља. Велика Градина представља једно од ретких локалитета у коме је представљен
пример употребе места за одбрану у касно-античком и почецима византијског
периода. Велика Градина је локалитет који обухвата три културна хоризонта, као и
остатке објеката које археолози још увек истражују. Џамија у селу Угао
представља најстарију џамију на територији општине Сјеница. Саграђена је 1704.
године и имала је значајну улогу у процесу исламизације католичких досељеника
Малисора из северне Албаније на подручје Сјеничко-Пештерске висоравни. Султан
Валидова џамија се налази у центру Сјенице. Саграђена је средином 19. века као
задужбина мајке султана Абдула Хамида. Њена величина и облик је чине значајним
урбаним здањем Сјенице. Џамија у Сјеници има све одлике монументалне
архитектуре, са изузетно великом куполом, пречника око 15 метара. Ова купала
изузетне величине је од дрвета, али је оригинално имала оловни покривач. Локални
мештани и данас говоре о легенди како је дошло до грађења ове џамије. Устаници и
хајдуци су плачкали караване који су носили робу султана Валида, каже легенда.
Када је султанова мајка, после дужег времена повратила своје благо и дукате,
дала је за спас своје душе велико богатство за градњу џамије у Сјеници, где ће
локални становници моћи да се моле за своју добробит.
На Пештеру живи велики број угрожених биљних и животињских врста у посебно
угрозеним еко системима. Стога је Пештер уврштен на Рамсар листу водом богатих
подручја од међународног значаја. Пештерска висораван и околина, која је готово
сасвим неистражена, магично лепа и дивља, омогућава богатство несвакидашњих
авантуристичких програма
Повлен
Повлен је највећи масив у ланцу Подрињско-ваљевских планина. Дуж читавог
Повлена расејане су сточарске колибе. Интересантно је што се планина Повлен
састоји из два дела - од Великог Повлена (1271 метара) и Малог Повлена (1450
метара) који представља највиши врх. Оба Повлена леже југозападно од Ваљева, а
западно од Маглеша и Букова. Као развође између историјских река Дрине и
Колубаре и раскрсница макадамског и асфалтног пута Ваљево-Ужице и као превој
између Великог Повлена и Јабланика, уздиже се Дебело Брдо, које постепено
постаје етно туристичко средиште.
Повлен, прошаран површинским и поџемним крашким облицима, мање је плодна и
ређе насељена планина. То управо дозвољава креацију пејзажа по вољи природе, а
са друге стране и развој духовности, кроз старе споменике, костурнице и неке од
чувених манастира - Ћелије, Лелић и Пустиња.
Повлена расејане су сточарске колибе. Интересантно је што се планина Повлен
састоји из два дела - од Великог Повлена (1271 метара) и Малог Повлена (1450
метара) који представља највиши врх. Оба Повлена леже југозападно од Ваљева, а
западно од Маглеша и Букова. Као развође између историјских река Дрине и
Колубаре и раскрсница макадамског и асфалтног пута Ваљево-Ужице и као превој
између Великог Повлена и Јабланика, уздиже се Дебело Брдо, које постепено
постаје етно туристичко средиште.
Повлен, прошаран површинским и поџемним крашким облицима, мање је плодна и
ређе насељена планина. То управо дозвољава креацију пејзажа по вољи природе, а
са друге стране и развој духовности, кроз старе споменике, костурнице и неке од
чувених манастира - Ћелије, Лелић и Пустиња.
Проклетије
Планински горостасни масиви Проклетија, укупне дужине од око 650 км и
површине од око 3500 м2, се пружају на подручју три државе - Црне Горе, Србије
/део Косова и Метохије/ и Албаније. Заправо, несвакидашњи планински гребен
Проклетија, богат кристално-чистим планинским рекама и језерима, чини природну
границу између ове три земље. Проклетије се простиру од Скадарског језера на
западу, Комова и Мокре планине на северу, Метохијске долине на истоку и реке
Дрим на југу. Проклетије, које у Србији обухватају 95.999,60 хектара су
предложене за Национални Парк и имају категорију природног добра од изузетног
значаја. Највиши врхови Проклетија се налазе у албанском делу овог огромног
планинског венца.
Назив Проклетија, овог јединствено дивљег и готово сасвим неистраженог
планинског подручја Европе, описује дивљину ових планина и тежак живот оних који
живе у њиховој близини и потврђује његове одлике - изразито стрме кречњацке
литице Проклетије чине једно од најзначајнијих крашких подручја Европе и
најнеприступачнијих планинских предела на Балкану. Српски назив Проклетија у
средњем веку је био Пруди. Већина величанствених врхова Проклетија у Србији је
виша од 2400 метара надморске висине, међу којима су Марјаш /2530 м/, Жути камен
/2522 м/, Каранфил /2480 м/, Старац /2426 м/. Међу најлепшим и готово сасвим
неприступачним планинским врховима Проклетија у Албанији су Маја Поплукс /2569
м, Поп-Лукин врх/, Маја Језерце /2694 м, Језерски Врх/, Маја Хекураве /2625 м/,
Мајет е Заборес /чијих десет планинских врхова надвисује 2400 метара/, Маја
Бриасет /2567 м, Бријач/, Маја Схникут /2554 м, Никачки Врх/, Маја
Радохинес/2570 м/ Радоињски врх, Маја Ливадес /2496 м/ и Маја Малисорес /2490 м,
Малисорски Врх/. Проклетије су планински систем Европе са највецим бројем
глечера/ледника који су свуда оставили своје оштре трагове. Околину обогаћују
прелепе речне долине изнад којих поносно доминирају сурови планински венци
Проклетија. Проклетије и Шар-планина су предложене за Балкански Мировни
Пројекат. Највиши врх Проклетија у Србији је Ђеравица /2656 м/, што је највиши
планински врх Србије.
површине од око 3500 м2, се пружају на подручју три државе - Црне Горе, Србије
/део Косова и Метохије/ и Албаније. Заправо, несвакидашњи планински гребен
Проклетија, богат кристално-чистим планинским рекама и језерима, чини природну
границу између ове три земље. Проклетије се простиру од Скадарског језера на
западу, Комова и Мокре планине на северу, Метохијске долине на истоку и реке
Дрим на југу. Проклетије, које у Србији обухватају 95.999,60 хектара су
предложене за Национални Парк и имају категорију природног добра од изузетног
значаја. Највиши врхови Проклетија се налазе у албанском делу овог огромног
планинског венца.
Назив Проклетија, овог јединствено дивљег и готово сасвим неистраженог
планинског подручја Европе, описује дивљину ових планина и тежак живот оних који
живе у њиховој близини и потврђује његове одлике - изразито стрме кречњацке
литице Проклетије чине једно од најзначајнијих крашких подручја Европе и
најнеприступачнијих планинских предела на Балкану. Српски назив Проклетија у
средњем веку је био Пруди. Већина величанствених врхова Проклетија у Србији је
виша од 2400 метара надморске висине, међу којима су Марјаш /2530 м/, Жути камен
/2522 м/, Каранфил /2480 м/, Старац /2426 м/. Међу најлепшим и готово сасвим
неприступачним планинским врховима Проклетија у Албанији су Маја Поплукс /2569
м, Поп-Лукин врх/, Маја Језерце /2694 м, Језерски Врх/, Маја Хекураве /2625 м/,
Мајет е Заборес /чијих десет планинских врхова надвисује 2400 метара/, Маја
Бриасет /2567 м, Бријач/, Маја Схникут /2554 м, Никачки Врх/, Маја
Радохинес/2570 м/ Радоињски врх, Маја Ливадес /2496 м/ и Маја Малисорес /2490 м,
Малисорски Врх/. Проклетије су планински систем Европе са највецим бројем
глечера/ледника који су свуда оставили своје оштре трагове. Околину обогаћују
прелепе речне долине изнад којих поносно доминирају сурови планински венци
Проклетија. Проклетије и Шар-планина су предложене за Балкански Мировни
Пројекат. Највиши врх Проклетија у Србији је Ђеравица /2656 м/, што је највиши
планински врх Србије.
Радочело
Радочело је планина централне Србије, на левој страни реке Ибар, око 12 км
западно од варошице Ушће. Радочело је планински венац који се пруза правцем
североисток – југозапад у дузини од око 15 км, извијен према југоистоку. Са
западне и северне стране, планина Радоцело је обухваћена долином реке Студенице,
леве притоке Ибра. Долинама десних притока Студенице и изворишних кракова
Брвенице, леве притоке Ибра, рашчлањена је на високе косе и већа узвишења:
Кривачу од 1643 метара на северозападу и Врхове од 1533 метра надморске висине
на југозападу.
У југозападном делу се Радочело састоји од горњекарбонских шкриљаца, а у
северном од пермских пешчара, док су средишњи делови од перидотита и
серпентина.Јузно од масива планине Радочела се налази село Милићи, низводно село
Брезова и манастир Студеница, док се јужно од њеног масива налазе прелепа села
Рудно и Девићи. Планина Радочело је претежно обрасла столетном четинарском
шумом, која даје опојни мирис смоле и цветним мирисним ливадама, каквих нема
нигде... Студеничка Богородичина црква је обложена мермером са планине
Радочело.
западно од варошице Ушће. Радочело је планински венац који се пруза правцем
североисток – југозапад у дузини од око 15 км, извијен према југоистоку. Са
западне и северне стране, планина Радоцело је обухваћена долином реке Студенице,
леве притоке Ибра. Долинама десних притока Студенице и изворишних кракова
Брвенице, леве притоке Ибра, рашчлањена је на високе косе и већа узвишења:
Кривачу од 1643 метара на северозападу и Врхове од 1533 метра надморске висине
на југозападу.
У југозападном делу се Радочело састоји од горњекарбонских шкриљаца, а у
северном од пермских пешчара, док су средишњи делови од перидотита и
серпентина.Јузно од масива планине Радочела се налази село Милићи, низводно село
Брезова и манастир Студеница, док се јужно од њеног масива налазе прелепа села
Рудно и Девићи. Планина Радочело је претежно обрасла столетном четинарском
шумом, која даје опојни мирис смоле и цветним мирисним ливадама, каквих нема
нигде... Студеничка Богородичина црква је обложена мермером са планине
Радочело.
Рогозна
Рогозна /Монте Аргентато/ је планина која се налази 12 км југоисточно од
Новог Пазара у југозападној Србији. Рогозна се пружа правцем
југозапад-североисток у дужини од око 20 км и одваја Рашку од Косова и Метохије.
Планина Рогозна је смештена у троуглу који сачињавају река Рашка и горњи и
средњи ток реке Ибар. Долинама притока тих река планина Рогозна је рашчлањена на
дугачке косе веома стрмих страна, где је приметна спорадична ерозија.
Највеће узвишење Рогозне је Црни врх, висок 1504 метара. Планина Рогозна се
састоји највећим делом од вулканских стена, а у североисточном делу од
кристалних шкриљаца и стена. Рогозна је обрасла густим шумама. Постојање
оловно-цинкане руде и руде бакра са примесама сребра, злата, кобалта, никла и
др. на планини Рогозни су истраживани и експлоатисани још у римско доба. Преко
Рогозне је пролазио каравански пут који је повезивао Босну са Скопљем и Солуном.
Њим се навећим делом кретала трговина све до изградње ибарске железнице, када је
варошица Рашка преузела главну улогу утоварно-истоварне станице за робу већег
дела новопазарског санџака. На поменутом караванском путу постојала је у средњем
веку рударска варош Рогозно, са рударима Сасима и далматинским трговцима. Снажна
вулканска активност Рогозне створила је услове за појаву рудних жица које су у
средњем веку експлоатисане, јер су на Рогозни су пронађене резерве од око 40
милиона тона руде бакра, сребра и злата. О значајној рударској активности на
планини Рогозни сведоче остаци троске и други рударски трагови. На Рогозини су
остаци средњевековног града Јелача, који је поседовала Краљица Јелена Анжујска,
око којег је постојала истоимена жупа. У непосредној близини овог средњовековног
центра је место на коме је краљ Драгутин поведио ногу у лову, после чега је
препустио краљевски престо свом млађем брату, краљу Милутину. У подножју планине
Рогозне се налазе бројни српски средњовековни манастири : Бањска, Сопоћани, Црна
Река, Дубоки Поток, Свети Никола Кончуљски - манастир Кончуљић и други.
Новог Пазара у југозападној Србији. Рогозна се пружа правцем
југозапад-североисток у дужини од око 20 км и одваја Рашку од Косова и Метохије.
Планина Рогозна је смештена у троуглу који сачињавају река Рашка и горњи и
средњи ток реке Ибар. Долинама притока тих река планина Рогозна је рашчлањена на
дугачке косе веома стрмих страна, где је приметна спорадична ерозија.
Највеће узвишење Рогозне је Црни врх, висок 1504 метара. Планина Рогозна се
састоји највећим делом од вулканских стена, а у североисточном делу од
кристалних шкриљаца и стена. Рогозна је обрасла густим шумама. Постојање
оловно-цинкане руде и руде бакра са примесама сребра, злата, кобалта, никла и
др. на планини Рогозни су истраживани и експлоатисани још у римско доба. Преко
Рогозне је пролазио каравански пут који је повезивао Босну са Скопљем и Солуном.
Њим се навећим делом кретала трговина све до изградње ибарске железнице, када је
варошица Рашка преузела главну улогу утоварно-истоварне станице за робу већег
дела новопазарског санџака. На поменутом караванском путу постојала је у средњем
веку рударска варош Рогозно, са рударима Сасима и далматинским трговцима. Снажна
вулканска активност Рогозне створила је услове за појаву рудних жица које су у
средњем веку експлоатисане, јер су на Рогозни су пронађене резерве од око 40
милиона тона руде бакра, сребра и злата. О значајној рударској активности на
планини Рогозни сведоче остаци троске и други рударски трагови. На Рогозини су
остаци средњевековног града Јелача, који је поседовала Краљица Јелена Анжујска,
око којег је постојала истоимена жупа. У непосредној близини овог средњовековног
центра је место на коме је краљ Драгутин поведио ногу у лову, после чега је
препустио краљевски престо свом млађем брату, краљу Милутину. У подножју планине
Рогозне се налазе бројни српски средњовековни манастири : Бањска, Сопоћани, Црна
Река, Дубоки Поток, Свети Никола Кончуљски - манастир Кончуљић и други.
РТАЊ
Огроман, 7 км дуг планински масив Ртња се простире на северу сокобањске
котлине, на око 200 км југо-источно од Београда, на 30км до Ниша. Ртањ је
планина Карпатско-Балканског басена и познат је по очуваној природи и великом
крашком гребену који се завршава стрмом купом необичног облика, који /некима/
личи на шешир или пирамиду. Врх Ртња - Шиљак је природни феномен крашког терена
и највиша тачка у општини Соко Бања (1560 метара), међутим највећи део
планинског масива Ртња налази се између 500 и 1000 метара надморске висине. На
врху Ртња се налази капела посвећена Светом Ђорђу, коју је 1932. године, после
смрти власника рудника Ртањ, Јулијуса Минха, саградила његова супруга.
Успон на врх Ртња до висине од 1200 метара захтева добру физичку кондицију, те
је ова планина веома занимљива планинарима у свим годишњим добима. Са Ртња се
кад је ведро време виде Дунав, Авала, Копаоник, Стара планина, Видин са делом
Бугарске.
Подручје планине Ртањ обилује питким и лековитим водама, разноврсном флором и
дивљачи /дивљи вепар и јелен/. Значајни део становниста ретко насељеног подручја
око планине Ртањ се бави пољопривредном производњом, а посебно овчарством.
Захваљујући изванредним климатским и природним специфичностима планине Ртањ,
терени су богати аутохтоним лековитим биљем и ароматичним биљкама, које су нашле
широку примену у народној медицини, захваљујући изузетним лековитим и
енергетичким - наки кажу - и афродизијачким својствима. Ртањске мирисне ливаде и
шуме такође обилују бројним изворима пијаће воде, шумским плодовима и јестивим
гљивама, посебно висококвалитетним вргањима.
котлине, на око 200 км југо-источно од Београда, на 30км до Ниша. Ртањ је
планина Карпатско-Балканског басена и познат је по очуваној природи и великом
крашком гребену који се завршава стрмом купом необичног облика, који /некима/
личи на шешир или пирамиду. Врх Ртња - Шиљак је природни феномен крашког терена
и највиша тачка у општини Соко Бања (1560 метара), међутим највећи део
планинског масива Ртња налази се између 500 и 1000 метара надморске висине. На
врху Ртња се налази капела посвећена Светом Ђорђу, коју је 1932. године, после
смрти власника рудника Ртањ, Јулијуса Минха, саградила његова супруга.
Успон на врх Ртња до висине од 1200 метара захтева добру физичку кондицију, те
је ова планина веома занимљива планинарима у свим годишњим добима. Са Ртња се
кад је ведро време виде Дунав, Авала, Копаоник, Стара планина, Видин са делом
Бугарске.
Подручје планине Ртањ обилује питким и лековитим водама, разноврсном флором и
дивљачи /дивљи вепар и јелен/. Значајни део становниста ретко насељеног подручја
око планине Ртањ се бави пољопривредном производњом, а посебно овчарством.
Захваљујући изванредним климатским и природним специфичностима планине Ртањ,
терени су богати аутохтоним лековитим биљем и ароматичним биљкама, које су нашле
широку примену у народној медицини, захваљујући изузетним лековитим и
енергетичким - наки кажу - и афродизијачким својствима. Ртањске мирисне ливаде и
шуме такође обилују бројним изворима пијаће воде, шумским плодовима и јестивим
гљивама, посебно висококвалитетним вргањима.
Рудник
Планина Рудник, која доминира централном Србијом, налази се стотинак
километара јужно од Београда. Поред највишег Цвијићевог врха (1132 м), истичу се
Средњи и Мали Штурац, Молитве, Паљевине и Маријанац, сви изнад 1000 метара
надморске висине, који су веома погодни за планинарење и песацење.
На оштрој каменој планинској пирамиди, 4 Км од Рудника, налазе се рушевине
старе тврђаве Островице, коју је 1454. године разорио султан Мехмед ИИ Освајач.
У близину су и остаци старих тврђава Куле Орловића Павла и Треске. Близина
историјских места Опленца и Такова, манастира Враћевшнице, Вољавче и
овчарско-кабларских манастира, пријатна клима, чист ваздух, велики број сунчаних
дана, погодна ваздушна струјања и мноштво стаза за шетњу су допринели су да
планина Рудник, још 1922. године буде проглашена за ваздушну бању
километара јужно од Београда. Поред највишег Цвијићевог врха (1132 м), истичу се
Средњи и Мали Штурац, Молитве, Паљевине и Маријанац, сви изнад 1000 метара
надморске висине, који су веома погодни за планинарење и песацење.
На оштрој каменој планинској пирамиди, 4 Км од Рудника, налазе се рушевине
старе тврђаве Островице, коју је 1454. године разорио султан Мехмед ИИ Освајач.
У близину су и остаци старих тврђава Куле Орловића Павла и Треске. Близина
историјских места Опленца и Такова, манастира Враћевшнице, Вољавче и
овчарско-кабларских манастира, пријатна клима, чист ваздух, велики број сунчаних
дана, погодна ваздушна струјања и мноштво стаза за шетњу су допринели су да
планина Рудник, још 1922. године буде проглашена за ваздушну бању
Ругова - Руговска клисура
Привлачна и узбудљива Руговска Клисура у близини Пећи /Пеја/ је кањон реке
Пећке Бистрице, стрмих литица висине преко 300 метара, од чије лепоте цете
остати без речи. Ругова је одлична планина за успон, прекирвена бројним изворима
на сваком кораку..... Руговска клисура се налази у подножју огромног и дивљег
планинског венца Проклетија. Прецизно, Ругова је сместена између Лумбардхит
планина и реке Пећке Бистрице на југу, централног планинског венца Хајле на
северу, Ахмица-Штедим планине и Алагине Реке на истоку и Глођије, подручја
Мургаш планине и Богске Ријеке на западу. Преко стена на улазу у кланац Руговске
клисуре је србијанска војска, приликом повлачења преко сурових албанских
планинских литица 1915. године, бацала у проваљу своје топове, како их се не би
дочепали Аустријанци и Бугари, а онда је наставила свој пут у зиму и глад.
Руговска Клисура је једно од најзначајнијих геолошких подручја на Косову и
Метохији. 25 км дуг кањон Ругове, дуж тока реке Пећке Бистрице, преко превоја
Чакора, у близини границе са Црном Гором, представља најбољи пут до Јадранског
мора.Величанствена Руговска Клисура је лепа у сваком годишњем добу и пружа
изванредне спортске могућности : планинарење, истраживање пећина, вожња
моунтаин-бицикла, параглајдинг... Стеновите, дивље планине и воде које кроз њих
протичу, чине да вам се од погледа одузима дах. Вода Пећке Бистрице је тако
бистра да се на дну види камење. Узана клисура Пећке Бистрице /што значи бела
вода/ од Пећи наставља дужином од око 12 км уз окомите планинске венце до висине
од 2522 метара, до такозване Црвене Стене, одакле се долина отвара према
предивном планинском крајолику, који се протеже до Црне Горе. На око 8 км од
Пећи се налази планински водопад висине 30 метара и након 12 км се стиже до тзв.
Великог Кањонског Пећинског система, који је дуг 12000 метара и на 12. месту
највиших пећина у свету.
Подручје Руговске Клисуре, које још увек није довољно истражено, карактеришу
многобројни планински врхови надморске висине преко 2000 метара, кањони и
планински кланци, богатство планинске вегетације, четинарске шуме и пашњаци.
Суме нетакнуте природе Руговске клисуре обилују воцем, орхидејама и лептирима.
Назалост, оне су биле склонисте КЛА/УЦК терористима током рата 1998. године, од
којих многи данас седе у Скупстини Косова, која је прогласила независност од
Србије фебруара 2008. године. Падине планине Хаље се стрмо спуштају према
Руговској Клисури. На овом подручју има мноштво река и извора, међу којима је
најпознатија Алагина Река. У Руговског Клисури се налази неколико испосница,
које су користили монаси/монахиње из Пецке Патријаршије.
Руговска Клисура је 1988. године проглашена Спомеником Природе. Град Пећ се
налази на улазу у Руговску Клисуру. Како територија северог планинског венца
планине Хајле припада региону Рожаја у Црној Гори и ширем подручју
Рашке/Санџака, јузни обронци планине Хајле на Косову и Метохији припадају
региону Ругове. Прецизније, Клисура Ругова се налази између планине Лумбардхит и
Пећке Бистрице на југу, највишег гребена планине Хајле према северу,
Ахмица-Штедим планине и Алагине Реке према истоку и Глођија и Мургаша планинског
подручја и предела Богска Река на западу. Становници Ругове, већином Албанци,
живе у 13 већих насеља, која су углавном смештена на јужним падинама планине
Хајле. Ових 13 села су Мали Штупељ, Малевићи, Дреље, Пепићи, Кућиште, Хађовићи,
Јошаница, Боге, Шкреље Дугоњива и Кошутане. Врхови на којима су куће у руговским
селима, већином у горњој Ругови, понекад достижу висину од 1600 метара, која је
изнад више линије шума у пашњацима, покривена пољима и ливадама. Изнад ових
висина се налазе многа пастирска насеља позната као катуни. Људи који насељавају
ове обронке планине Хајле су углавном Албанци, Црногорци и Босанци
/јужнословенски Муслимани/. Многи од њих су живели и још увек живе од сточарства
и шумарства. Избор хране припремљене на традиционални начин састоји се од
домаћег сира, јогурта, флије, салата, меса и свеже пастрмке. Сезонко померање
пастира у летње кучере високо у планини постаје све ређе, те је данас ова
традиција интензивна само на косовској страни планине Хајле, где су сезонска
пастирска насеља.
Пећке Бистрице, стрмих литица висине преко 300 метара, од чије лепоте цете
остати без речи. Ругова је одлична планина за успон, прекирвена бројним изворима
на сваком кораку..... Руговска клисура се налази у подножју огромног и дивљег
планинског венца Проклетија. Прецизно, Ругова је сместена између Лумбардхит
планина и реке Пећке Бистрице на југу, централног планинског венца Хајле на
северу, Ахмица-Штедим планине и Алагине Реке на истоку и Глођије, подручја
Мургаш планине и Богске Ријеке на западу. Преко стена на улазу у кланац Руговске
клисуре је србијанска војска, приликом повлачења преко сурових албанских
планинских литица 1915. године, бацала у проваљу своје топове, како их се не би
дочепали Аустријанци и Бугари, а онда је наставила свој пут у зиму и глад.
Руговска Клисура је једно од најзначајнијих геолошких подручја на Косову и
Метохији. 25 км дуг кањон Ругове, дуж тока реке Пећке Бистрице, преко превоја
Чакора, у близини границе са Црном Гором, представља најбољи пут до Јадранског
мора.Величанствена Руговска Клисура је лепа у сваком годишњем добу и пружа
изванредне спортске могућности : планинарење, истраживање пећина, вожња
моунтаин-бицикла, параглајдинг... Стеновите, дивље планине и воде које кроз њих
протичу, чине да вам се од погледа одузима дах. Вода Пећке Бистрице је тако
бистра да се на дну види камење. Узана клисура Пећке Бистрице /што значи бела
вода/ од Пећи наставља дужином од око 12 км уз окомите планинске венце до висине
од 2522 метара, до такозване Црвене Стене, одакле се долина отвара према
предивном планинском крајолику, који се протеже до Црне Горе. На око 8 км од
Пећи се налази планински водопад висине 30 метара и након 12 км се стиже до тзв.
Великог Кањонског Пећинског система, који је дуг 12000 метара и на 12. месту
највиших пећина у свету.
Подручје Руговске Клисуре, које још увек није довољно истражено, карактеришу
многобројни планински врхови надморске висине преко 2000 метара, кањони и
планински кланци, богатство планинске вегетације, четинарске шуме и пашњаци.
Суме нетакнуте природе Руговске клисуре обилују воцем, орхидејама и лептирима.
Назалост, оне су биле склонисте КЛА/УЦК терористима током рата 1998. године, од
којих многи данас седе у Скупстини Косова, која је прогласила независност од
Србије фебруара 2008. године. Падине планине Хаље се стрмо спуштају према
Руговској Клисури. На овом подручју има мноштво река и извора, међу којима је
најпознатија Алагина Река. У Руговског Клисури се налази неколико испосница,
које су користили монаси/монахиње из Пецке Патријаршије.
Руговска Клисура је 1988. године проглашена Спомеником Природе. Град Пећ се
налази на улазу у Руговску Клисуру. Како територија северог планинског венца
планине Хајле припада региону Рожаја у Црној Гори и ширем подручју
Рашке/Санџака, јузни обронци планине Хајле на Косову и Метохији припадају
региону Ругове. Прецизније, Клисура Ругова се налази између планине Лумбардхит и
Пећке Бистрице на југу, највишег гребена планине Хајле према северу,
Ахмица-Штедим планине и Алагине Реке према истоку и Глођија и Мургаша планинског
подручја и предела Богска Река на западу. Становници Ругове, већином Албанци,
живе у 13 већих насеља, која су углавном смештена на јужним падинама планине
Хајле. Ових 13 села су Мали Штупељ, Малевићи, Дреље, Пепићи, Кућиште, Хађовићи,
Јошаница, Боге, Шкреље Дугоњива и Кошутане. Врхови на којима су куће у руговским
селима, већином у горњој Ругови, понекад достижу висину од 1600 метара, која је
изнад више линије шума у пашњацима, покривена пољима и ливадама. Изнад ових
висина се налазе многа пастирска насеља позната као катуни. Људи који насељавају
ове обронке планине Хајле су углавном Албанци, Црногорци и Босанци
/јужнословенски Муслимани/. Многи од њих су живели и још увек живе од сточарства
и шумарства. Избор хране припремљене на традиционални начин састоји се од
домаћег сира, јогурта, флије, салата, меса и свеже пастрмке. Сезонко померање
пастира у летње кучере високо у планини постаје све ређе, те је данас ова
традиција интензивна само на косовској страни планине Хајле, где су сезонска
пастирска насеља.
Стара Планина
Издужени ланац Старе Планине, дужине око 150 км, чини природну границу између
Србије и Бугарске, захватајући у Србији територије општина Књажевац, Зајечар,
Димитровград и Пирот, на укупној површини од 1500 км2, а у Бугарској обронци
Старе Планине досежу до Црног Мора. Друго име за Стару планину је Балкан, тако
да је заправо по овој планини и цело Балканско полуострво добило име. Неки од
најупечатљивијих пејсажа и предела Балкана се налази на Старој планини. Стара
планина је продужетак планинског масива Карпата, а највиши врх је Ботев /2736
метара/ у Централно-балканском Националном Парку у Бугарској.
Венци Старе Планине су главна природна линија којом су подељена подручја тока
Дунава на северу и реке Марице на југу. Велика планинска пространства Старе
Планине покривена су бескрајним пашњацима и густим буковим шумама, које расту и
на 1700 метара високом Бабином Зубу. На Старој Планини има доста вода,
планинских токова, питких потока, речних кањона, маркантних стена и слапова.
Целокупни рецни слив Старе планине припада Црном Мору. У Србији се све реке са
Старе планине сливају у Тимок или у Нишаву. Трговишки Тимок извире непосредно
испод Бабиног зуба, а Нишава извире испод врха Ком (2016м) у Бугарској. Остале
значајне реке и потоци су: Топлодолска река, Височица, Дојкиначка река,
Јеловичка река и Росомачка река. Ове реке и потоци спајају се на следеци нацин:
Росомачка река се улива у Височицу, Јеловичка и Дојкиначка се спајају и затим
уливају у Височицу, Топлодолска река и Височица се спајају и граде Темшчицу,
која се затим улива у Нишаву. У свом доњем току Височица гради Завојско језеро.
Највиши водопади на Старој планини су Чунгуљски водопад, висине 42 м, и водопад
Пиљ, висине у каскадама 64 м. Највиши врх Старе Планине у Србији је Миџор (2169
метара), који је истовремено и други највиши врх у Србији. Други врхови Старе
Планине су Голема Чука 1961 м, Вражја Глава 1938 м, Сребрна Глава 1933 м, Копрен
1963 м, итд.
Данас је Стара Планина заштићено природно добро Републике Србије од изузетног
значаја тј. Природни Резерват И категорије, који заузима површину од 114000
хектара. Стара Планина је једно од најбогатијих биљних подруцја Србије, са око
1190 врста биљака и 51 врсом маховине, које цине 34% национално идентификованих
биљних врста. Основне врсте вегетације Старе планине су шуме, збунаста
вегетација, травнати пашњани са испашом и одредене врсте моцварног биља. Стара
Планина је значајно одредиште љубитеља очуване природе, где се могу упражњавати
моунтаин бикинг, треккинг, кањонинг, ендуро-трке, параглидинг... Стара планина
је скоро пет месеци под снегом, на висинама између 1100 и 1900 метара, што
представља добру основу за упражњавање зимских спортова. Међутим, Стара Планина
је веома варљива и опасна за планинаре који нису добро физички припремљени и
прилагођени планинским условима. Варљиво сунчано време брзо замени густа магла и
небо изнад Старе Планине изненадно обухвате облаци, одржавани снажним ветром.
Температурне разлике на Старој Планини су веома велике, чак драстичне.
У шумама Старе Планине живе многе дивље животиње, међу којима су вук и мрки
медвед. Стара Планина је јединствено планинско подручје изузетног природног
богатства и разноврсног биодиверзитета, разноврсних природних карактеристика, по
богатству флоре и фауне свакако понос Србије и Бугарске. Медутим, подруцје Старе
Планине захтева огромну одговорност оцувања јединствене средине, по правилима
одрзивог туризма, корисцења и управљања. Овде има 1742 врсте васкуларне флоре од
чега 160 врста припада локалним ендемским врстама. У шумама Старе Планине има
срндаћа, лисица, вукова, орлова, полудивљих коња... На подручју Старе Планине
има 224 врста птица. Подручје Старе Планине одликује субалпска клима, са доста
сунчаних дана и великим снежним падавинама. На Старој Планини се снежни покривач
задржава 120 дана.
Да ли сте икад пробали чувени тврди качкаваљ са Старе Планине ? Ако не, наш предлог је да то обавезно учините при првој посети ове планинске лепотице ! Пиротски качкаваљ, изузетног квалитета, боје, тврдоце и укуса, који је у прослости стизао и до султанове трпезе, углавном потиче од млека две домаће расе оваца са Старе Планине - пиротска праменка и пиротска праменка оплеменена, коју вековима гаје локални сточари Старе Планине. Регион Старе Планине је одликовала релативно јака сеоска производња, базирана на овцијим и козјим млецним производима, док је стоцарство било основни део еколоске пољопривреде западног дела Старе Планине. Производња аутохтоних раса оваца, коза и говеда, као и обимна пољопривреда су вековима обликовали долине, ливаде, пасњаке, суме и културу разних етницких група Старе Планине. Месни и млецни производи домацих раса Старе Планине су део оцуване традиције и имају веома високу вредност, захваљујуци свом изванредном хранљивом квалитету. Пиротски кацкаваљ се традиционално производи намакањем зрелог сира - баскије и руцним обликовањем котурова сира који иде на зрење. Посебан процес зрења и сољења сира, у климатским условима Старе Планине је довео до посебно препознатљивог квалитета и врсте златно-зутог, изузетно укусног сира - пиротског кацкаваља са географским пореклом, за домаце и светско трзисте.
Музеји, изложбе, манифестације, цркве и манастири, као и јединствене природне
и климатске одлике, које дају врхунски укусну пиротску јагњетину, те обележја и
предмети традиционалне уметности, рукотворине, грнцарија и фолклор на најбољи
начин представљају јединствено богатство културног, природног и историјског
наслеђа Старе Планине. Драгоцени пиротски ћилими - вунени руцно-ткани производи
цувају висевековну традицију Старе Планине и познати су изванредном квалитету,
мастовитом дизајну и сарама, посебној лепоти и комбинацији боја. Српски део
Старе Планине је удаљен око 70 км од Ниша, 300 км од Београда и 50 км од
Пирота.
Србије и Бугарске, захватајући у Србији територије општина Књажевац, Зајечар,
Димитровград и Пирот, на укупној површини од 1500 км2, а у Бугарској обронци
Старе Планине досежу до Црног Мора. Друго име за Стару планину је Балкан, тако
да је заправо по овој планини и цело Балканско полуострво добило име. Неки од
најупечатљивијих пејсажа и предела Балкана се налази на Старој планини. Стара
планина је продужетак планинског масива Карпата, а највиши врх је Ботев /2736
метара/ у Централно-балканском Националном Парку у Бугарској.
Венци Старе Планине су главна природна линија којом су подељена подручја тока
Дунава на северу и реке Марице на југу. Велика планинска пространства Старе
Планине покривена су бескрајним пашњацима и густим буковим шумама, које расту и
на 1700 метара високом Бабином Зубу. На Старој Планини има доста вода,
планинских токова, питких потока, речних кањона, маркантних стена и слапова.
Целокупни рецни слив Старе планине припада Црном Мору. У Србији се све реке са
Старе планине сливају у Тимок или у Нишаву. Трговишки Тимок извире непосредно
испод Бабиног зуба, а Нишава извире испод врха Ком (2016м) у Бугарској. Остале
значајне реке и потоци су: Топлодолска река, Височица, Дојкиначка река,
Јеловичка река и Росомачка река. Ове реке и потоци спајају се на следеци нацин:
Росомачка река се улива у Височицу, Јеловичка и Дојкиначка се спајају и затим
уливају у Височицу, Топлодолска река и Височица се спајају и граде Темшчицу,
која се затим улива у Нишаву. У свом доњем току Височица гради Завојско језеро.
Највиши водопади на Старој планини су Чунгуљски водопад, висине 42 м, и водопад
Пиљ, висине у каскадама 64 м. Највиши врх Старе Планине у Србији је Миџор (2169
метара), који је истовремено и други највиши врх у Србији. Други врхови Старе
Планине су Голема Чука 1961 м, Вражја Глава 1938 м, Сребрна Глава 1933 м, Копрен
1963 м, итд.
Данас је Стара Планина заштићено природно добро Републике Србије од изузетног
значаја тј. Природни Резерват И категорије, који заузима површину од 114000
хектара. Стара Планина је једно од најбогатијих биљних подруцја Србије, са око
1190 врста биљака и 51 врсом маховине, које цине 34% национално идентификованих
биљних врста. Основне врсте вегетације Старе планине су шуме, збунаста
вегетација, травнати пашњани са испашом и одредене врсте моцварног биља. Стара
Планина је значајно одредиште љубитеља очуване природе, где се могу упражњавати
моунтаин бикинг, треккинг, кањонинг, ендуро-трке, параглидинг... Стара планина
је скоро пет месеци под снегом, на висинама између 1100 и 1900 метара, што
представља добру основу за упражњавање зимских спортова. Међутим, Стара Планина
је веома варљива и опасна за планинаре који нису добро физички припремљени и
прилагођени планинским условима. Варљиво сунчано време брзо замени густа магла и
небо изнад Старе Планине изненадно обухвате облаци, одржавани снажним ветром.
Температурне разлике на Старој Планини су веома велике, чак драстичне.
У шумама Старе Планине живе многе дивље животиње, међу којима су вук и мрки
медвед. Стара Планина је јединствено планинско подручје изузетног природног
богатства и разноврсног биодиверзитета, разноврсних природних карактеристика, по
богатству флоре и фауне свакако понос Србије и Бугарске. Медутим, подруцје Старе
Планине захтева огромну одговорност оцувања јединствене средине, по правилима
одрзивог туризма, корисцења и управљања. Овде има 1742 врсте васкуларне флоре од
чега 160 врста припада локалним ендемским врстама. У шумама Старе Планине има
срндаћа, лисица, вукова, орлова, полудивљих коња... На подручју Старе Планине
има 224 врста птица. Подручје Старе Планине одликује субалпска клима, са доста
сунчаних дана и великим снежним падавинама. На Старој Планини се снежни покривач
задржава 120 дана.
Да ли сте икад пробали чувени тврди качкаваљ са Старе Планине ? Ако не, наш предлог је да то обавезно учините при првој посети ове планинске лепотице ! Пиротски качкаваљ, изузетног квалитета, боје, тврдоце и укуса, који је у прослости стизао и до султанове трпезе, углавном потиче од млека две домаће расе оваца са Старе Планине - пиротска праменка и пиротска праменка оплеменена, коју вековима гаје локални сточари Старе Планине. Регион Старе Планине је одликовала релативно јака сеоска производња, базирана на овцијим и козјим млецним производима, док је стоцарство било основни део еколоске пољопривреде западног дела Старе Планине. Производња аутохтоних раса оваца, коза и говеда, као и обимна пољопривреда су вековима обликовали долине, ливаде, пасњаке, суме и културу разних етницких група Старе Планине. Месни и млецни производи домацих раса Старе Планине су део оцуване традиције и имају веома високу вредност, захваљујуци свом изванредном хранљивом квалитету. Пиротски кацкаваљ се традиционално производи намакањем зрелог сира - баскије и руцним обликовањем котурова сира који иде на зрење. Посебан процес зрења и сољења сира, у климатским условима Старе Планине је довео до посебно препознатљивог квалитета и врсте златно-зутог, изузетно укусног сира - пиротског кацкаваља са географским пореклом, за домаце и светско трзисте.
Музеји, изложбе, манифестације, цркве и манастири, као и јединствене природне
и климатске одлике, које дају врхунски укусну пиротску јагњетину, те обележја и
предмети традиционалне уметности, рукотворине, грнцарија и фолклор на најбољи
начин представљају јединствено богатство културног, природног и историјског
наслеђа Старе Планине. Драгоцени пиротски ћилими - вунени руцно-ткани производи
цувају висевековну традицију Старе Планине и познати су изванредном квалитету,
мастовитом дизајну и сарама, посебној лепоти и комбинацији боја. Српски део
Старе Планине је удаљен око 70 км од Ниша, 300 км од Београда и 50 км од
Пирота.
СТОЛ
Стол је планина у источној Србији, удаљена 16 км од Бора и припада борском
округу и региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Врх планине Голи
Крш - Стол налази се на надморској висини од 1156 метара, смештен између Великог
и Малог крша и Дели Јована. Планина Стол је права еко зона и обилује атрактивним
планинарским теренима и лепим пространим ливадама богатим лековитим травама...
Планина Стол је погодна за алпинистичко и спортско пењање, пешачке туре,
екстремне спортове, обзиром на изванредне аплинистичке терене, који су међу
најизазовнијих у Србији. Зими је занимљива скијашима јер су на планини Стол
уређене смучарске стазе и ски лифт. Поред планинарског дома налази се језерце и
један од најлепших видиковаца у овом делу Србије.
У подножју планине Стол има јаких врела. Проређене шуме, цветне ливаде и
пашњаци дају планини Стол величанствен изглед. Гости су планинари, заљубљеници у
спортско пењање, параглајдинг, ловци, извиђачи, рекреативци, излетници и многи
љубитељи прекрасних предела и пејзажа. Врх Велики Крш личи на дуго уско острвско
узвишење са оштрим врхом и стрмим литицама. Велики Крш се пружа између пута који
повезује села Горњане и Влаоле према северу и села Бучје, изнад града Бора према
југу. Клима Стола је планинско-континентална. Изузетна биолошка разноврсност и
очуван екосистем планине Стол омогућавају љубитељима природе незабораван
боравак.
округу и региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Врх планине Голи
Крш - Стол налази се на надморској висини од 1156 метара, смештен између Великог
и Малог крша и Дели Јована. Планина Стол је права еко зона и обилује атрактивним
планинарским теренима и лепим пространим ливадама богатим лековитим травама...
Планина Стол је погодна за алпинистичко и спортско пењање, пешачке туре,
екстремне спортове, обзиром на изванредне аплинистичке терене, који су међу
најизазовнијих у Србији. Зими је занимљива скијашима јер су на планини Стол
уређене смучарске стазе и ски лифт. Поред планинарског дома налази се језерце и
један од најлепших видиковаца у овом делу Србије.
У подножју планине Стол има јаких врела. Проређене шуме, цветне ливаде и
пашњаци дају планини Стол величанствен изглед. Гости су планинари, заљубљеници у
спортско пењање, параглајдинг, ловци, извиђачи, рекреативци, излетници и многи
љубитељи прекрасних предела и пејзажа. Врх Велики Крш личи на дуго уско острвско
узвишење са оштрим врхом и стрмим литицама. Велики Крш се пружа између пута који
повезује села Горњане и Влаоле према северу и села Бучје, изнад града Бора према
југу. Клима Стола је планинско-континентална. Изузетна биолошка разноврсност и
очуван екосистем планине Стол омогућавају љубитељима природе незабораван
боравак.
СУВА ПЛАНИНА
Сува планина је драгуљ југоисточне Србије и место које заиста плени својом
чаробношћу и лепотом. Сува Планина је смештена на простору ЦАТЕНА МУНДИ - у
замишљеном центру Балкана или "веригама света", 15 км источно од Ниша, на
површини од 250 квадратних километара. Укупна дужина Суве Планине је око 35 км,
а ширина до 12 км. Главни гребен Суве Планине се пружа у правцу
северозапад-југоисток. Сува планина се сврстава у ред најживописнијих и
најлепших планина Србије. Сува Планина представља значајно истакнут и огроман
планински масиф југоисточне Србије, који припада југозападном делу
Карпатско-балканског планинског система, на подручју општина Нишка Бања, Гаџин
Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце. Својим врховима и горостасним /готово
вертикалним/ странама се Сува Планина разликује од осталих планина овог дела
Србије. Северну страну Суве Планине одликују стрми крашки одсеци и изузетно
неприступачни делови, што је чини једном од најдивљијих планина на Балкану.
Највиши врх Суве планине је Трем, висок 1810 метара, а затим Соколов камен,
висок 1523 метара, Големо Стражиште /1714 метара/ и тешко приступачни Мосор /985
метара/, који представља посебан изазов и доживљај за планинаре. Претпоставља се
да је шире подручје величанствене Суве Планине, коју одликује разноврстан еко
систем и богатство шума, станиште око 1300 врста биљака, што чини готово
половину флоре Србије. Високи планински врхови штите подручје Суве планине од
великих продора и наглих смена ваздушних маса, што доприноси да овде влада
умерено континентална клима, погодна за виноградарство, ратарство и сточарство.
На Сувој планини се успешно гаје и прерађују ароматичне лековите биљке жалфија
(Салвиа оффициналис) и лаванда (Лавандула ангустифолиа), којима пријају топлота,
осунчаност тла, влажност, односно богатство вода. Захваљујући изузетно погодним
климатским условима, као и утицају ваздушних струјања са Егејског мора, лаванда
узгајана на подручју Суве Планине има посебан квалитет /бољи од далматинске и
француске лаванде/. Ове изузетно лековите биљке су Римљани још пре 2000 година
веома ценили и користили у различите медицинске сврхе. Латински назив Салвиа
знаци спасавати, излечити, док назив Оффициналис значи лековит. Благотворне
одлике ових биљака се данас користе у медицинске сврхе, као и за производњу
изузетно квалитетних природних сокова и сирева са жалфијом. Међу реликтним и
ендемским биљним врстама Суве Планине су и Рамонда Сербица и Рамонда Натхалиае.
Сува планина обилује разноврсним биљним и животињским светом, међу којима су
дивљи коњи, једно од њених јединствених обележја. Сува Планина је заштићено
подручје различитих степена заштите и Специјални резерват природе на површини од
18.176 хектара, као и ИБА подручје за посматрање и проучавање птица.
На траси будућег коридора 10, после открића раскрснице и остатака старог
античног пута Виа милитарис из 2011. године око Димитровграда, екипа Републичког
завод за заштиту споменика културе из Београда је на будућој траси аутопута код
Беле Паланке открила три гробнице са краја 4. и почетка 5. века, једну некрополу
из прве половине 4. века и три грађевине, које на основу садашњих сазнања
датирају из 4. века. Ово откриће у подножју Суве планине представља део античног
насеља Ремезијане.
Од Сврљишких планина је Сува планина одвојена величанственом Сићевачком
клисуром. Средином августа, већ традиционално се на Врелу у Белој Паланци
организује чувена манифестација „Дани банице", изванредан културни догађај,
обзиром да је са успехом очувао своју јединствену аутентичност и представља
манифестацију која промовише културне вредности овог краја Србије. Културна
манифестација "Дани банице" окупи велики број такмичара из Србије и околиних
земаља са циљем да се припреми и изабере најбоља гибаница, уз коју се обавезно
послужује кисело млеко у земљаној посуди и пасуљ пребранац.
чаробношћу и лепотом. Сува Планина је смештена на простору ЦАТЕНА МУНДИ - у
замишљеном центру Балкана или "веригама света", 15 км источно од Ниша, на
површини од 250 квадратних километара. Укупна дужина Суве Планине је око 35 км,
а ширина до 12 км. Главни гребен Суве Планине се пружа у правцу
северозапад-југоисток. Сува планина се сврстава у ред најживописнијих и
најлепших планина Србије. Сува Планина представља значајно истакнут и огроман
планински масиф југоисточне Србије, који припада југозападном делу
Карпатско-балканског планинског система, на подручју општина Нишка Бања, Гаџин
Хан, Бела Паланка, Бабушница и Власотинце. Својим врховима и горостасним /готово
вертикалним/ странама се Сува Планина разликује од осталих планина овог дела
Србије. Северну страну Суве Планине одликују стрми крашки одсеци и изузетно
неприступачни делови, што је чини једном од најдивљијих планина на Балкану.
Највиши врх Суве планине је Трем, висок 1810 метара, а затим Соколов камен,
висок 1523 метара, Големо Стражиште /1714 метара/ и тешко приступачни Мосор /985
метара/, који представља посебан изазов и доживљај за планинаре. Претпоставља се
да је шире подручје величанствене Суве Планине, коју одликује разноврстан еко
систем и богатство шума, станиште око 1300 врста биљака, што чини готово
половину флоре Србије. Високи планински врхови штите подручје Суве планине од
великих продора и наглих смена ваздушних маса, што доприноси да овде влада
умерено континентална клима, погодна за виноградарство, ратарство и сточарство.
На Сувој планини се успешно гаје и прерађују ароматичне лековите биљке жалфија
(Салвиа оффициналис) и лаванда (Лавандула ангустифолиа), којима пријају топлота,
осунчаност тла, влажност, односно богатство вода. Захваљујући изузетно погодним
климатским условима, као и утицају ваздушних струјања са Егејског мора, лаванда
узгајана на подручју Суве Планине има посебан квалитет /бољи од далматинске и
француске лаванде/. Ове изузетно лековите биљке су Римљани још пре 2000 година
веома ценили и користили у различите медицинске сврхе. Латински назив Салвиа
знаци спасавати, излечити, док назив Оффициналис значи лековит. Благотворне
одлике ових биљака се данас користе у медицинске сврхе, као и за производњу
изузетно квалитетних природних сокова и сирева са жалфијом. Међу реликтним и
ендемским биљним врстама Суве Планине су и Рамонда Сербица и Рамонда Натхалиае.
Сува планина обилује разноврсним биљним и животињским светом, међу којима су
дивљи коњи, једно од њених јединствених обележја. Сува Планина је заштићено
подручје различитих степена заштите и Специјални резерват природе на површини од
18.176 хектара, као и ИБА подручје за посматрање и проучавање птица.
На траси будућег коридора 10, после открића раскрснице и остатака старог
античног пута Виа милитарис из 2011. године око Димитровграда, екипа Републичког
завод за заштиту споменика културе из Београда је на будућој траси аутопута код
Беле Паланке открила три гробнице са краја 4. и почетка 5. века, једну некрополу
из прве половине 4. века и три грађевине, које на основу садашњих сазнања
датирају из 4. века. Ово откриће у подножју Суве планине представља део античног
насеља Ремезијане.
Од Сврљишких планина је Сува планина одвојена величанственом Сићевачком
клисуром. Средином августа, већ традиционално се на Врелу у Белој Паланци
организује чувена манифестација „Дани банице", изванредан културни догађај,
обзиром да је са успехом очувао своју јединствену аутентичност и представља
манифестацију која промовише културне вредности овог краја Србије. Културна
манифестација "Дани банице" окупи велики број такмичара из Србије и околиних
земаља са циљем да се припреми и изабере најбоља гибаница, уз коју се обавезно
послужује кисело млеко у земљаној посуди и пасуљ пребранац.
Тупижница
Тупижница је дивља планина у источној Србији, измеду Ртња и Старе Планине,
удаљена око 20 км северно од Књажевца, позната и под именом Ласовачка планина.
Тупижница се налази северозападно од књажевачке и југозападно од зајечарске
котлине, са леве стране Белог Тимока.Тупижница има површинске крашке облике,
настале затварањем удубљења и рупа, док се поџемни облици појављују као пећине и
јаме на Тупижници и у подручју Вратнице. Основа ове планине се састоји од
шкриљца и магмичних стена, док је гребен од кречњака, са кога се пружа
величанствен поглед на околно, доста ниже окружење. Кречњачки облици се благо
појављују у јамама. Тупужница припада источној зони млађих кречњачких планина и
има меридијански правац пружања. На западу се завршава високим стеновитим
одсеком (Бучански камен, 1162 метара), а на истоку има изглед благо нагнутог
платоа.
Највећи део планине Тупижнице је изграђен од кречњака, па се на њој срећу
многи површински и поџемни крашки облици рељефа. Шумски прекривач Тупижнице је
величанствен и поред изгона стоке на планинске пашњаке. На највишем делу
Тупижнице је телевизијски релеј, до којег води аутомобилски пут. Тупижница је
ретко насељена и мирна, посебно њени пошумљени североисточни делови, према
селима Горња Бела Река и Леновац, у општини Зајечар. Тупижница припада
подручјима Србије са најзначајнијом снагом ветра. Захваљујући окомитим
гребенима, главним правцима ветрова и очуваном природном амбијенту, Тупижница је
идеална параглајдер локација, као и одредиште бициклиста, планинара, љубитеља
екстремних спортова и ловаца. Укупна дужина добро обележене планинарске стазе је
око 11 км, која спада у ред лаких до средње тешких стаза. Успон на Тупижницу
траје око 3,5 сата, а повратак око 2,5 сата. У оквиру ловачког резервата
Тупижница је резерват јелена, фарма фазана са око 1500 фазана, подручје за лов
на дивљу свињу и ограђени резерват за тренинг паса за лов на дивљу свињу.
Тупижница, као и суседни Ртањ, обилује јоргованима и разноврсним благородним
лековитим биљем. У непосредној близини се налази једно од најбољих сеоских
домаћинстава Источне Србије, из наше богате понуде сеоских домаћинстава.
удаљена око 20 км северно од Књажевца, позната и под именом Ласовачка планина.
Тупижница се налази северозападно од књажевачке и југозападно од зајечарске
котлине, са леве стране Белог Тимока.Тупижница има површинске крашке облике,
настале затварањем удубљења и рупа, док се поџемни облици појављују као пећине и
јаме на Тупижници и у подручју Вратнице. Основа ове планине се састоји од
шкриљца и магмичних стена, док је гребен од кречњака, са кога се пружа
величанствен поглед на околно, доста ниже окружење. Кречњачки облици се благо
појављују у јамама. Тупужница припада источној зони млађих кречњачких планина и
има меридијански правац пружања. На западу се завршава високим стеновитим
одсеком (Бучански камен, 1162 метара), а на истоку има изглед благо нагнутог
платоа.
Највећи део планине Тупижнице је изграђен од кречњака, па се на њој срећу
многи површински и поџемни крашки облици рељефа. Шумски прекривач Тупижнице је
величанствен и поред изгона стоке на планинске пашњаке. На највишем делу
Тупижнице је телевизијски релеј, до којег води аутомобилски пут. Тупижница је
ретко насељена и мирна, посебно њени пошумљени североисточни делови, према
селима Горња Бела Река и Леновац, у општини Зајечар. Тупижница припада
подручјима Србије са најзначајнијом снагом ветра. Захваљујући окомитим
гребенима, главним правцима ветрова и очуваном природном амбијенту, Тупижница је
идеална параглајдер локација, као и одредиште бициклиста, планинара, љубитеља
екстремних спортова и ловаца. Укупна дужина добро обележене планинарске стазе је
око 11 км, која спада у ред лаких до средње тешких стаза. Успон на Тупижницу
траје око 3,5 сата, а повратак око 2,5 сата. У оквиру ловачког резервата
Тупижница је резерват јелена, фарма фазана са око 1500 фазана, подручје за лов
на дивљу свињу и ограђени резерват за тренинг паса за лов на дивљу свињу.
Тупижница, као и суседни Ртањ, обилује јоргованима и разноврсним благородним
лековитим биљем. У непосредној близини се налази једно од најбољих сеоских
домаћинстава Источне Србије, из наше богате понуде сеоских домаћинстава.
Златар
Златар (највиши врх Голо брдо 1.627 метара) се налази између река Лима, Увца,
Милешевке и Бистрице, на ободу дивљине висоравни Пештера, у југозападној Србији.
У имену планине Златара сажета су сва њена беспрекорно еколошка својства:
мирисне ливаде и бистра смарагдно зелена језера окружена оморикама и брезама,
спој медитеранске и планинске климе, максималан број сунчаних дана /преко 2000
сунчаних сати годишње/, благотворни ваздух обогаћен терпентином и озоном,
бескрајни величанствени видици...Планина Златар по морфологији, клими и биљном
покривачу, односно аутентично очуваној природи, сврстава се у значајне
туристичке регије Србије, у којој се могу развијати спортско-рекреативни,
излетнички, здравствено-лечилишни, ловни, конгресни, екскурзивни и туризам на
селу.
Недалеко од планине Златар може се посетити кањон реке Увац, највеће
природно станиште белоглавог супа на Балкану - заштићене птичије врсте. Природни
резерват Увца, као еколошко подручје Србије, због интересантности и лепоте
пејзажа, бистре воде језера и река богате рибом и могућности сплаварења и
фото-туризма, привлачи пажњу многим туристима.
Три вештачка језера несвакидашње лепоте, Златарско, Сјеничко и Радоињско, као
и манастири Милешева код Пријепоља, Бања у Прибоју, цркве брвнаре у Кућанима и
Радијевићима и друге средњовековне цркве и манастири, те добор очувани
традиционални обичаји и изузетна срдачност домаћина, употпуњују туристичку
понуду планине Златара, за који многи посетиоци тврде да је најлепша планина у
Србији.
Милешевке и Бистрице, на ободу дивљине висоравни Пештера, у југозападној Србији.
У имену планине Златара сажета су сва њена беспрекорно еколошка својства:
мирисне ливаде и бистра смарагдно зелена језера окружена оморикама и брезама,
спој медитеранске и планинске климе, максималан број сунчаних дана /преко 2000
сунчаних сати годишње/, благотворни ваздух обогаћен терпентином и озоном,
бескрајни величанствени видици...Планина Златар по морфологији, клими и биљном
покривачу, односно аутентично очуваној природи, сврстава се у значајне
туристичке регије Србије, у којој се могу развијати спортско-рекреативни,
излетнички, здравствено-лечилишни, ловни, конгресни, екскурзивни и туризам на
селу.
Недалеко од планине Златар може се посетити кањон реке Увац, највеће
природно станиште белоглавог супа на Балкану - заштићене птичије врсте. Природни
резерват Увца, као еколошко подручје Србије, због интересантности и лепоте
пејзажа, бистре воде језера и река богате рибом и могућности сплаварења и
фото-туризма, привлачи пажњу многим туристима.
Три вештачка језера несвакидашње лепоте, Златарско, Сјеничко и Радоињско, као
и манастири Милешева код Пријепоља, Бања у Прибоју, цркве брвнаре у Кућанима и
Радијевићима и друге средњовековне цркве и манастири, те добор очувани
традиционални обичаји и изузетна срдачност домаћина, употпуњују туристичку
понуду планине Златара, за који многи посетиоци тврде да је најлепша планина у
Србији.
Златибор
Златибор је назив за планински венац и подручје Динарског правца дужине 55 км
и ширине 22 км у југозападној Србији, који заузима површину од 1016 км2.
Туристички центар Краљеве Воде /раније Партизанске Воде/, смештен у центру
златиборског региона често изједначавају са Златибором, иако он представља шири
просторни појам. Планина Златибор - планина златних борова, благо заобљених
висова, са највишим врхом Торником (1496 метара) налази се у југозападном делу
Србије, на око 200 км од Београда. Златибор представља подручје изузетних
природних карактеристика западно од Ужица, које се простире до границе са Босном
и Херзеговином, а према југу скоро до Нове Вароши, заузимајући територију између
река Сушице и Увца. Просечна надморска висина златиборског подручја износи око
1000 метара. Златибор има сунчану, субалпску климу, али око 100 снежних дана
годишње омогућава скијашку сезону између новембра и марта. Регион Златибора је
такође изузетно погодан за летњи одмор, посебно током јула и августа, када га
посећује велики број гостију, ради шетњи, одмора и уживања у свежем планинском
ваздуху.
Златибор је пространа заталасана висораван и подручје високих планина,
борових шума и планинских пашњака, који је захваљујући дивној природи,
разноврсној понуди смештаја и благотворној клими, проглашен за највећи зимски
планински туристички центар Србије. Златибор је богат спелеолошким одликама /98
пећина и 44 јаме/, са мноштвом водопада и извора. Међу најпознатијим пећинама
Златиборског су Стопића и Потпећка пећина, док је водопад у селу Гостиљу, један
од најлепших и највиших у Србији
и ширине 22 км у југозападној Србији, који заузима површину од 1016 км2.
Туристички центар Краљеве Воде /раније Партизанске Воде/, смештен у центру
златиборског региона често изједначавају са Златибором, иако он представља шири
просторни појам. Планина Златибор - планина златних борова, благо заобљених
висова, са највишим врхом Торником (1496 метара) налази се у југозападном делу
Србије, на око 200 км од Београда. Златибор представља подручје изузетних
природних карактеристика западно од Ужица, које се простире до границе са Босном
и Херзеговином, а према југу скоро до Нове Вароши, заузимајући територију између
река Сушице и Увца. Просечна надморска висина златиборског подручја износи око
1000 метара. Златибор има сунчану, субалпску климу, али око 100 снежних дана
годишње омогућава скијашку сезону између новембра и марта. Регион Златибора је
такође изузетно погодан за летњи одмор, посебно током јула и августа, када га
посећује велики број гостију, ради шетњи, одмора и уживања у свежем планинском
ваздуху.
Златибор је пространа заталасана висораван и подручје високих планина,
борових шума и планинских пашњака, који је захваљујући дивној природи,
разноврсној понуди смештаја и благотворној клими, проглашен за највећи зимски
планински туристички центар Србије. Златибор је богат спелеолошким одликама /98
пећина и 44 јаме/, са мноштвом водопада и извора. Међу најпознатијим пећинама
Златиборског су Стопића и Потпећка пећина, док је водопад у селу Гостиљу, један
од најлепших и највиших у Србији
Хомоље - Хомољске планине
Хомољске планине чине живописни предели Источне Србије, са занимљивим
пећинама, древним легендама, обичајима и митовима, скривеним благом, бројним
водотоцима, водопадима, стеновитим планинским врховима, раскошним пашњацима,
планинским видиковцима, живописном фолклору и традиционалним манифестацијама и
срдачним локалним становницима... Планина Бељаница је омиљено пешачко и
планинарско подручје јужног Хомоља, захваљујући мноштву обележених пешачких
стаза и природном благу Србије - прашуми Винатовачи, јединој прашуми те врсте у
Србији и овом делу Европе. Шума Винатоваче, прашумског типа је позната по
буквама старим преко 350 година ! Крупајско Врело, у западном подножју планине
Бељанице, са десне стране Крупајске реке, између села Милановац и Крупаја, око
35 км од Жагубице, такође представља једну од природних реткости и обележја
Хомољског краја. Стада говеда и коња галопирају по планинским пашњацима Хомоља,
док су хомољске шуме последње уточиште вукова, дивљих вепрова, јелена, срндаћа и
муфлона. У Жагубици се налази извор реке Млаве, један од најдубљих извора у
Европи, познат као оаза мира и спокоја и кристално чисте воде.
Река Дунав тече између планинских венаца Хомољских планина, стварајући
границу која одваја Румунију, на северу и Србију, на југу. Планине Ретезат, које
чине део планинског венца Карпата изнад Дунава су највиши масиви Румуније.
Карпати се пружају јужно од Дунава, а њихов крај који улази у Србију је познат
под називом Хомоље или Хомољске планине. Снег се задржава на планинским
врховима, дуж границе обе државе, док је долина кроз коју протиче Дунав - без
снега, али изложена јаком ветру. Хомоље и хомољске планине спадају у
најузбудљивије пределе Србије, јер посетиоцима омогућавају спајање аутентичних
доживљаја и упознавање богате српске културе, традиције и историје, са одмором у
природи, као што је пешачење, планинарење, посматрање птица, лов, риболов, вожња
моунтаин-бицикла и џипа....
Винатовача је својство прашуме заслужила тиме што 37 хектара шумске земље, на
надморској висини од 640 до 800 метара, људска рука није уређивала, секла и
пошумљавала од најстаријих времена у којима је ова шума настала. Овај специфичан
природни резерват мрачне букове шуме није познат широј јавности, а можда томе и
можемо да захвалимо чињеницу што је шума Винатовача очувана, као и људима који
су се побринули да је заштите. Кроз Винатовачу пролази лева притока река Ресаве
- поток Винатовац, а поједина стабла су висине и до 40 метара, у пречнику око
метар, што значи да су у обиму неколико метара, дрвне масе од 600 до 800 кубика,
стара и преко 350 година ! Овде можете наићи на разнолико биљно растиње, а
велика је вероватноћа да у току шетње будете затечени слободом питоме дивљачи
која пролази недалеко од вас! У хомољском подручју се препоручује тура од
манастира Манасија и Раваница, преко Ресавске пећине до Лисина, где се налази
величанствени водопад Велики бук, највећи водопад у Србији. Када се заврши овај
занимљив програм уживања у природи, уз богатство очуваних живописних
традиционалних влашких обичаја, очекују вас интересантни ресторани у стенама,
где можете пробати чуване хомољске специјалитете : хомољско јагње, хомољски сир,
качамак, планинска пастрмка...
пећинама, древним легендама, обичајима и митовима, скривеним благом, бројним
водотоцима, водопадима, стеновитим планинским врховима, раскошним пашњацима,
планинским видиковцима, живописном фолклору и традиционалним манифестацијама и
срдачним локалним становницима... Планина Бељаница је омиљено пешачко и
планинарско подручје јужног Хомоља, захваљујући мноштву обележених пешачких
стаза и природном благу Србије - прашуми Винатовачи, јединој прашуми те врсте у
Србији и овом делу Европе. Шума Винатоваче, прашумског типа је позната по
буквама старим преко 350 година ! Крупајско Врело, у западном подножју планине
Бељанице, са десне стране Крупајске реке, између села Милановац и Крупаја, око
35 км од Жагубице, такође представља једну од природних реткости и обележја
Хомољског краја. Стада говеда и коња галопирају по планинским пашњацима Хомоља,
док су хомољске шуме последње уточиште вукова, дивљих вепрова, јелена, срндаћа и
муфлона. У Жагубици се налази извор реке Млаве, један од најдубљих извора у
Европи, познат као оаза мира и спокоја и кристално чисте воде.
Река Дунав тече између планинских венаца Хомољских планина, стварајући
границу која одваја Румунију, на северу и Србију, на југу. Планине Ретезат, које
чине део планинског венца Карпата изнад Дунава су највиши масиви Румуније.
Карпати се пружају јужно од Дунава, а њихов крај који улази у Србију је познат
под називом Хомоље или Хомољске планине. Снег се задржава на планинским
врховима, дуж границе обе државе, док је долина кроз коју протиче Дунав - без
снега, али изложена јаком ветру. Хомоље и хомољске планине спадају у
најузбудљивије пределе Србије, јер посетиоцима омогућавају спајање аутентичних
доживљаја и упознавање богате српске културе, традиције и историје, са одмором у
природи, као што је пешачење, планинарење, посматрање птица, лов, риболов, вожња
моунтаин-бицикла и џипа....
Винатовача је својство прашуме заслужила тиме што 37 хектара шумске земље, на
надморској висини од 640 до 800 метара, људска рука није уређивала, секла и
пошумљавала од најстаријих времена у којима је ова шума настала. Овај специфичан
природни резерват мрачне букове шуме није познат широј јавности, а можда томе и
можемо да захвалимо чињеницу што је шума Винатовача очувана, као и људима који
су се побринули да је заштите. Кроз Винатовачу пролази лева притока река Ресаве
- поток Винатовац, а поједина стабла су висине и до 40 метара, у пречнику око
метар, што значи да су у обиму неколико метара, дрвне масе од 600 до 800 кубика,
стара и преко 350 година ! Овде можете наићи на разнолико биљно растиње, а
велика је вероватноћа да у току шетње будете затечени слободом питоме дивљачи
која пролази недалеко од вас! У хомољском подручју се препоручује тура од
манастира Манасија и Раваница, преко Ресавске пећине до Лисина, где се налази
величанствени водопад Велики бук, највећи водопад у Србији. Када се заврши овај
занимљив програм уживања у природи, уз богатство очуваних живописних
традиционалних влашких обичаја, очекују вас интересантни ресторани у стенама,
где можете пробати чуване хомољске специјалитете : хомољско јагње, хомољски сир,
качамак, планинска пастрмка...